Društvo

Hajka zastrašivanja u BiH koju je podstakla smrt Ratka Mladića nema nikakvu pravnu vrednost

7. septembar 2026.

ISTORIJSKI presedan u neoružanom ratu, operacija zastrašivanja i izazivanja autocenzure neviđenih razmera, beleži se ovih dana na internetu, a meta su Srbi i sud istorije, koji bi trebalo da ustuknu pred prolaznim istorijskim konstrukcijama koje je kreirala zapadna propaganda devedesetih.

СРБИ МЕТА ДИГИТАЛНОГ ГЕСТАПОА: Хајка застрашивања у БиХ коју је подстакла смрт Ратка Младића нема никакву правну вредност

Povod za ovaj psihološki rat jeste smrt generala Ratka Mladića, a žrtva je svako koga anonimni doušnik putem “medijske platforme i građanske inicijative” pod nazivom Registar 145a optuži za negiranje genocida u BiH, odobravanje zločina, veličanje ili davanje počasti pravosnažno osuđenim ratnim zločincima.

Platforma obećava cinkarošu apsolutnu anonimnost, on samo treba da pošalje copy-paste tekst ili snimak ekrana sa inkriminišućim dokazima. Uvođenje sistema anonimnih dojava u digitalnu sferu samo je visokotehnološka verzija metoda koje su koristili totalitarni režimi još u 20. veku.

Tako je, preko Mladića i Srba, u praksu uvedena naučna teorija o zastrašujućem “digitalnom totalitarizmu” metodima koje su uspešno koristili nacistički nemački Gestapo i docniji komunistički istočnonemački Štazi. Oni su se u velikoj meri oslanjali na prijave “savesnih građana” koji su denuncirali komšije, kolege i članove porodice zbog nepoželjnih političkih stavova, viceva ili kritike režima.

Najnovija poruka platforme 145a je da je prijavljivanje pauzirano, ali verovatnije je da je zaustavljeno od strane pravoosudnih organa jer je nelegalno i vrlo jano definisano kao krivično delo

Diskvalifikacija je moćno oružje koje prebacuje težište sa institucija na “zakon linča”, društveno i ekonomsko izopštavanje, što nesumnjivo znaju kreatori platforme, jer navodni “dokazi” koje oni sakupljaju nemaju nikakvu pravnu vrednost. U savremenoj sudskoj praksi ni običan tekst sa interneta, ni snimak ekrana se više ne prihvataju kao primarni digitalni dokazi jer se mogu lako falsifikovati. Kada platforma, čiji je autor izvesni “inovator” Selmir Mujagić, tvrdi da je podneto oko 90.000 prijava i formirano oko 900 predmeta, to je medijsko maltretiranje, zastrašivanje i stvaranje javnog pritiska koje nema veze sa pravom, ali daje rezultate. To pokazuju vesti da su neki poslodavci u BiH, posle etiketiranja putem takvih nezakonitih prijava, davali otkaze zaposlenima. Oni koji su izgubili posao mogu da tuže i lako dobiju na sudu i vlasnika platforme i poslodavca, kao i oni koje tužilaštvo zbog nelegalnih internet doušnika eventualno pozove na razgovor.

Zbog ovakvog kršenja zakona morala je da reaguje Agencija za zaštitu ličnih podataka u BiH ali nije, što budi sumnju da postoje veze ovog projekta sa institucijama u Sarajevu. Morale su da reaguju slične institucije u Nemačkoj, gde se nalazi server na kome je registrovan domen Registar 145a, a zakonodavstvo Evropske unije jasno kaže da nešto što je javno dostupno na internetu ne daje pravo nikome da te podatke automatski sakuplja, profiliše i skladišti u baze podataka.

Nacistički plakat za holerit mašinu koja nadzire sve

Iako na platformi tvrde da se prijave prikupljaju od doušnika i da se svaka “ručno proverava”, svaki inženjer će to osporiti. Za takav posao Registar 145a morao bi da ima stotine zaposlenih, obučenih ljudi koji bi čitali, proveravali i sortirali prijave. Po mišljenju stručnjaka, prijave se kreiraju tako što alati veštačke inteligencije “češljaju” (scraping) internet i prave baze podataka o ljudima koji su, navodno, po proceni softvera, napisali inkriminišuće poruke.

To pokazuje primer VI softvera američke kompanije Clearview AI, koji je češljao milijarde slika i javnih profila građana širom sveta sa “Fejsbuka”, “Instragrama” i “Iksa” kreirajući bazu “sumnjivih lica” koja se prodavala policijskim agencijama. Agencije za zaštitu podataka u Italiji, Francuskoj, Grčkoj, Holandiji i Velikoj Britaniji proglasile su ovu praksu ilegalnom i Clearview AI je zbirno kažnjen sa više od 60 miliona evra uz strogu zabranu prikupljanja podataka evropskih građana.

Strah od gubitka posla i javnog etiketiranja koji je izazvao Registar 145a, po rečima analitičara, izazvao je do sada neviđen oblik digitalnog pritiska zbog koga su hiljade korisnika društvenih mreža obrisale komentare, statuse i najobičnije objave. To su radili i ljudi koji nisu građani BiH, ali ne žele probleme prilikom posete ili putovanja kroz tu državu. Pošto internet nema granice, VI botovi ne proveravaju da li je komentar napisao državljanin BiH u Sarajevu, ili građanin Srbije u Beogradu, ili iz dijaspore u Čikagu. Svako ko na bilo kom jeziku napiše reč saosećanja ili stav koji softverski filter označi kao “sumnjiv”, automatski biva uvučen u bazu podataka.

Naslovna strana knjige “IBM i holokaust”

Platforma je kreirala ambijent opšte nesigurnosti i straha, a krajnji cilj ove taktike je “digitalni panoptikon” – stanje totalne autocenzure, kakvo je opisao u knjizi “1984” britanski pisac Džordž Orvel, koji bio dobro upoznat sa radom obaveštajnih službi: “Telekran je istovremeno primao i emitovao. Mogao je uhvatiti svaki zvuk – jači od vrlo tihog šapata… Naravno, niko nije mogao znati da li ga u ovom ili onom trenutku nadziru ili ne. Koliko se često, ili po kom sistemu, “policija misli” uključivala na pojedinačne kanale moglo se samo nagađati. Čak je bilo moguće i to da ona neprekidno nadzire svakoga. Orvelov “telekran” izgleda kao predviđanje pametnog telefona, a “policija misli” kao proročanstvo o VI koja neprestano češlja i nadzire milijarde javnih profila.

Da visoka tehnologija sama po sebi ne rešava probleme, pokazuje upravo istorija računarstva i masovne obrade podataka koja je započela u Nemačkoj tridesetih godina 20. veka, što je dokumentovao Edvin Blek u knjizi “IBM i Holokaust”. Tomas Votson, direktor američke kompanije koja je napravila holerit mašine, prve elektromehaničke kompjutere, dao je nacistima najnapredniju informatičku tehnologiju toga doba. Bio je opsednut tehnološkim mesijanizmom i idejom da IBM mora imati apsolutni monopol nad obradom podataka u svetu. Da nije imao problema sa moralom videlo se 1933. na otvaranju DEHOMAG, nemačke podružnice IBM, kada je njen direktor Vili Hajdinger, strastveni pristalica Hitlera i nacizma, održao govor u kome je naglasio da će holerit mašine pomoći nemačkom narodu da se “očisti od stranih elemenata”.

Sudbine logoraša su zabeležene na holerit karticama

Amerikanac Votson je sedeo u publici i aplaudirao. Fascinirala ga je Hitlerova sposobnost da “zavede red” u nemačkoj ekonomiji i za zasluge je od njega 1937. dobio Orden nemačkog orla sa svastikama. Holerit mašine, koje su kao nosioce podataka imale kartonske bušene kartice, omogućile su nacistima do tada nezamislivo brzo kreiranje preciznih “registara Jevreja”. Na osnovu njih su oni sistematski locirani, hapšeni i deportovani u logore smrti, u železničkim konvojima. Logorašima su na ruke tetovirani identifikacioni brojevi sa IBM-ovih bušenih kartica.

Tomas Votson, direktor IBM, sa Hitlerom 1937. godine

Na pritisak Ruzvelta 1940. Votson je morao da vrati orden Hitleru, ali saradnja IBM sa Trećim rajhom preko Švajcarske i snabdevanje karticama nastavilo se do kraja rata. Tomas Votson je izbegao krivičnu odgovornost i optužbe po američkom Zakonu o trgovini sa neprijateljem kao jedan od najvećih donatora Demokratske stranke koja mu je obezbedila političku zaštitu u Vašingtonu, a njegova tehnologija je bila neophodna i vojsci i vladi SAD u Hladnom ratu. Računari IBM su ostali u Nemačkoj kao ključni za administraciju okupacionih zona, samo su arhive o njihovoj ulozi u Holokaustu ostale zaključane

PRIVID LEGALNOSTI

Pokretači Registra 145a koriste vešto formulisana pravna ograđivanja (disclaimer) i prebacuju svu odgovornost na anonimne doušnike. Tako se stvara privid legalnosti svog projekta koji sadrži elemente krivičnih dela lažnog prijavljivanja, neovlašćenog prikupljanja ličnih podataka i javnog progona. U pravnoj praksi ovakvo ograđivanje nema nikakvu težinu, jer samo kreiranje platforme kao alatke za institucionalno maltretiranje građana čini njene autore odgovornim pred zakonom.