Meho Ugljanin iz Sjenice najuspešniji lovac na Balkanu i jedan od najboljih u Evropi

GORE na surovoj pešterskoj visoravni, na vetrometini Ušaka i u dubinama Zalovića klisure, borba između čoveka i zveri traje otkad je veka i sveta. U tom nadmetanju sa najlukavijim predatorom divljine, Meho Ugljanin (60) iz Sjenice postigao je bilans kakav se ne pamti – u zvaničnom lovu odstrelio je čak 51 vuka, po čemu je zasigurno najuspešniji lovac u Srbiji i čitavoj Evropi.

Njegova fascinacija divljinom nije počela s puškom. Kao dečak, Meho je lutao pešterskim šumama vodeći pse i upijajući svaki pokret starih lovaca, njegovih komšija Steva Vasojevića i Sulja Baltića. Otac Avdo isprva nije blagonaklono gledao na sinovljevu opčinjenost oružjem, ali kada je uvideo kolika se strast krije u dečakovim očima, lično mu je nabavio prvu opremu.

Svog prvog kurjaka Meho je ulovio još 1987. godine na Ušaku. Bilo je to, kako sam kaže, preklapanje početničke sreće i pukog slučaja – zver je bila fokusirana na lovačke pse, a jedan precizan hitac bio je dovoljan za pamćenje do kraja života. Od tog trenutka, proučavanje vukova postalo je njegov životni poziv.

– Vuk je fascinantno biće, neverovatno inteligentno i oprezno. U praksi je sve drugačije nego u knjigama; vuk nema jedno stanište, on samo traži mir i hranu. Da bi mu se približio na pešterskom mrazu koji se spušta i do minus 30 stepeni, moram praviti zemunice i tople čeke ukopane u zemlju. Jednom sam proveo čak 24 noći čekajući u potpunoj tišini. Vuk reaguje na najmanji šum i odmah beži. Druga divljač zastane da pogleda, a on nestaje u sekundi – objašnjava Meho.

U toj iskonskoj borbi sa zveri koja u proseku teži od 27 do 35 kilograma, a pojedini primerci koje je odstrelio išli su i do monumentalnih 56 kila, rađa se neobičan paradoks. Odnos između Meha i vuka prevazilazi klasičan lov – to je iskonsko prepoznavanje dva rivala koji se međusobno duboko poštuju. Između čoveka i kurjaka, priča nam Sjeničanac, ovde nema mržnje – postoji samo drevno nadmudrivanje u kom pobeđuje onaj ko ima oštrije oko, mirniji dah i veću strpljivost.

– Iako su mi meta, ja te životinje duboko volim i divim im se. Kada vuk padne, promeni mi se osećaj – bilo bi mi drago, ali u isto vreme i žao. Dođe mi da ga oživim i pustim… Ali onda se setim naših stočara. Dešavalo se da vuk za jednu noć u toru zakolje i po 50 ovaca. Kada meštani čuju da sam odstrelio kurjaka, zovu me, plaču i zahvaljuju. To me drži – iskren je sjenički lovac.

Pored klasičnih primerka, pre dve godine Meho je uspeo da odstreli i izuzetno retkog, crnog vuka, a neostvarena želja mu je da u zavejanom kršu sretne i belog. Trofeje nikada nije komercijalizovao; otkuvane lobanje poklanjao je lovačkom društvu za članarinu, krzna prijateljima, dok u kući čuva svega tri preparirana vuka.

Ova priča o borbi sa surovom prirodom ne bi bila potpuna bez drugog, toplijeg lica ovog Pešterca. Meho je 2014. godine proglašen za jednog od dobitnika priznanja za najplemenitiji podvig godine, koje dodeljuje naš list. Kada mećave odseku sjenička sela od ostatka sveta i kad snežni smetovi prepreče puteve, Meho seda na svoje motorne sanke i kreće tamo gde niko drugi ne sme.

Godinama unazad, sasvim volonterski, probija se do najudaljenijih kuća, nosi hranu i lekove, prevozi bolesne do lekara i izbavlja zavejane meštane iz bele smrti.

– Volim da pomažem ljudima, bilo kome ko se nađe u nevolji. Narod misli da mi je to posao, da me država ili opština plaća… ja im ništa ne objašnjavam kada me pozovu u po dana ili noći, samo ih pitam gde su i krećem u akciju – veli nam Meho.

Gore na visoravni, gde vetrovi brišu tragove, Meho Ugljanin ostaje čuvar Peštera – čovek koji razume jezik zveri, ali nikada ne zaboravlja jezik ljudskosti.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije