Marija Stevanović za „Kompas“ o dokumentarnom serijalu o Vojsci Srbije

MARIJA Stevanović, autorka serijala „U stroju“, za Srpski nedeljnik Kompas govori o ljudima ispod uniforme, novinarskoj distanci, vojničkoj tradiciji i svemu što je otkrila posle dokumentarnog „marša“ od 15.000 kilometara

Književnost je Mariju Stevanović naučila da traži čoveka iza priče. Novinarstvo ju je odvelo još korak dalje – među stvarne ljude, njihove izbore, strahove, uverenja i sudbine. Zato 26 epizoda dokumentarnog serijala o Vojsci Srbije možda i nisu tako neobičan nastavak njenog profesionalnog puta.

Sa ekipom serijala „U stroju“ video produkcije Novosti prošla je oko 15.000 kilometara, više od 50 lokacija i snimila 26 epizoda. U projekat je ušla sa, kako sama kaže, „pozitivnim predubeđenjem“ prema vojsci, ali i sa svešću da novinar ne sme unapred da pretpostavi odgovore. Posle meseci snimanja, stroja, tehnike, discipline, istorije i vojničke tradicije, upravo su ljudi ispod uniforme postali centralna tema njene priče.

Po obrazovanju ste profesor književnosti. Kako ste od književnosti stigli do 26 epizoda o Vojsci Srbije – i da li ste, kada ste počeli da radite „U stroju“, pre svega tražili priču o instituciji ili priču o ljudima?

Put od književnosti do ovakvog serijala, zapravo, uopšte nije toliko dug koliko na prvi pogled možda izgleda. Književnost vas uči da tražite priču, da posmatrate čoveka, njegove motive, izbore, karakter, okolnosti u kojima se našao. Da razumete čoveka. Novinarstvo radi gotovo isto, samo sa stvarnim ljudima i stvarnim životom, naročito kada je u pitanju dokumentaristička forma. Ako li se setimo Jakšićevih stihova, meni lično omiljenih, „A kamen ovaj, ko piramida, što se iz praha diže u nebo, kostiju kršnih to je gomila, što su u borbi protiv dušmana, dedovi tvoji voljno slagali…“, ovaj put će biti još jasniji. Naši dedovi, preci, imaju toliko zasluga u borbi za slobodu kojom se mi danas ponosimo, da zaslužuju biti „opevani“ i u književnosti, reportažama, dokumentarizmu… Takođe, tu su i oni koji su direktno nastavili njihov put, oni koji su danas u uniformama. Kada smo počeli da radimo „U stroju“, želeli smo da pokažemo Vojsku Srbije iznutra, da vidimo kako taj veliki sistem zaista funkcioniše. Priču o instituciji, pak, ne možete da ispričate bez ljudi koji je čine. Na kraju, iza svakog sistema naoružanja, svake uniforme, čina, obuke i zadatka stoji čovek. Ti ljudi su upravo najvažnija priča ovog serijala.

Na predstavljanju serijala rekli ste nešto što se učinilo vrlo poštenim: da ste u ovaj posao ušli sa „pozitivnim predubeđenjem“, jer ste odrasli uz uniformu, a pradeda vam je bio Solunac. Šta je za novinara teže – da se oslobodi predrasude ili sopstvene naklonosti prema temi koju obrađuje?

Smatram da nije neophodno osloboditi se sopstvene naklonosti prema temi koja se obrađuje, naravno sve dok vam ona ne zamagljuje kritički pogled na ono o čemu govorite, šta beležite kamerom… U toj naklonosti je i primarna iskra strasti prema nekoj temi, osnova toga koliko ćete se u tom poslu dati. Kada su u pitanju predrasude, bile one pozitivne ili negativne, lako ih se oslobađate. Dovoljno je nekoliko dana na terenu, u kontaktu sa ljudima i sve bude kristalno jasno. U projekat sam, kako sam i istakla, ušla sa pozitivnim predubeđenjem. Kada u kući imate oficira Vojske Srbije, vojsku prosto morate voleti. Kada imate pradedu Solunca, morate poštovati i vojničku tradiciju i velike žrtve svih tih ljudi. Ali posao novinara je da bude radoznao. Moja naklonost mogla je da bude razlog da poželim da uđem u taj svet, ali nije smela unapred da mi da odgovore. Njih sam morala da potražim na terenu.

Da li se tokom tih nekoliko meseci snimanja dogodilo nešto što je tu vašu unapred stvorenu sliku o vojsci ipak promenilo? Ne pokvarilo, nego učinilo složenijom?

Jeste. Pre svega sam shvatila koliko je Vojska složen organizam i koliko malo o njoj zapravo znamo ako je posmatramo samo spolja. Kada kažemo „vojska“, najčešće pomislimo na uniformu, oružje, stroj, disciplinu. Vojske se uvek prve setimo onda kada je najteže. A onda uđete u sistem i vidite koliko različitih znanja, profesija, karaktera i sudbina postoji unutar njega. Upoznajete ljude koji su izuzetno obrazovani, koji imaju najrazličitija interesovanja, fantastičan humor, svoje lične priče, dileme i ambicije koje nemaju nikakve veze sa stereotipnom predstavom vojnika. Dakle, moj odgovor je – da. Sve što se za ovih nekoliko meseci desilo na terenu moju unapred stvorenu sliku o vojsci jeste učinilo složenijom, ali pre svega i još pozitivnijom.

Ovako veliki serijal ne bi mogao da nastane bez veoma širokog pristupa Vojsci Srbije i saradnje Ministarstva odbrane. Kako ste kao autorka određivali granicu između dokumentarnog pogleda na jednu državnu instituciju i njene promocije?

Ovako veliki serijal pre svega ne bi mogao da nastane bez razumevanja, hrabrosti i truda mog urednika, Andrijane Nešić. Zatim dolazi podrška kompanije, marketing i pr sektora, producenta koji organizuje veliki tim ljudi koji je neophodan da bi se nešto ovako proizvelo. Takođe, moramo pomenuti i predsednika Republike, koji je prepoznao značaj jednog takvog projekta. Mislim da dobar dokumentarni sadržaj sam po sebi promoviše ono što je dobro. Ako snimite mladog čoveka koji ozbiljno radi svoj posao, ako pokažete vrhunski obučenu posadu, najsavremenije sisteme naoružanja, znanje, disciplinu ili nečiju posvećenost – ne morate gledaocu da kažete da je to dobro. On to vidi.

Dakle, ulaz u ovakvu državnu instituciju i njeno prikazivanje u segmentima koji gledaocima nisu tako često dostupni, prikazivanje ljudi koji ovaj veliki mehanizam čine njena je promocija sama po sebi, ona svojim kvalitetom sama sebe promoviše. Takođe, naš zadatak nije bio da napravimo reklamu, već da pokušamo da pokažemo kako Vojska Srbije izgleda iznutra. Ministarstvo odbrane i Vojska Srbije omogućili su nam zaista širok pristup, bez kojeg ovih 26 epizoda ne bi bilo moguće snimiti, a na nama je bilo da od tog ogromnog materijala napravimo priču. Moram da istaknem veliku zahvalnost njima na gostoprimstvu koje su nam prethodnih meseci pokazivali, na velikom razumevanju za ono što je bio naš deo posla. Meni je bilo važno da gledaocu ništa ne namećemo. Predstavili smo im ljude, kamerom zabeležili priču, i sve je to sasvim dovoljno da čovek sam donese zaključak.

Prošli ste oko 15.000 kilometara i više od 50 lokacija. Koji vam je susret ili trenutak potpuno ppromenio unapred napravljen plan – u onom dobrom, novinarskom smislu, kada stvarnost ispadne zanimljivija od scenarija?

Bilo ih je mnogo i upravo su mi ti trenuci najdraži. Ne bih rekla samo promenio, rekla bih gotovo uvek značajno poboljšao. Na teren uvek odete sa planom, pitanjima i nekom predstavom o tome šta bi trebalo da bude priča, a onda vam čovek koga ste došli da snimite u jednoj rečenici otvori potpuno drugi pravac. Jedna priča, jedan razgovor, otvara novu temu, novi ugao koji treba osvetliti, novo mesto koje treba posetiti, u tome je lepota. Neki intervjui su mi terali suze na oči, neki segmenti o našoj prošlosti naročito… Posle toliko kilometara i snimajućih dana, teško mi je da izdvojim samo jedan takav trenutak. Možda je upravo to najlepši deo dokumentarnog rada – trenutak kada prestanete da vodite priču i dozvolite priči da ona povede vas.

Rekli ste da vam je žao što kamera ne može sasvim da prenese ljude koje ste upoznali, njihovo obrazovanje, humor, interesovanja, način razmišljanja. Da li je upravo čovek ispod uniforme zapravo postao glavna tema serijala, iako možda u početku nije tako zamišljeno?

Apsolutno. I to je možda najveće iznenađenje koje mi je doneo ovaj serijal. Kamera može da snimi šta neko radi, može da zabeleži obuku, tehniku, vežbu, razgovor, ali ne može uvek da prenese sve ono što vi vidite kada sa tim ljudima provedete čitav dan, putujete, razgovarate između dva snimanja ili sedite zajedno dok čekate sledeći kadar. Upoznala sam neverovatno obrazovane, duhovite, radoznale i svestrane ljude i često sam pomišljala kako bih volela da gledaoci mogu da ih upoznaju onako kako smo ih mi upoznali. Zato mislim da je negde usput čovek ispod uniforme zaista postao centralna tema serijala „U stroju“, a onda zatim i veliki, složen i savršeno organizovan sistem koji ti ljudi čine.

Posebno ste govorili o učenicima Vojne gimnazije i mladim ljudima koje ste sretali u sistemu. Šta njih danas, u vremenu prilično snažnog individualizma, navodi da svesno izaberu sistem u kojem su disciplina, hijerarhija i kolektiv ključne vrednosti?

Ljubav – ljubav prema otadžbini, uniformi koja je brani, to je ključ svega. To je njihov najčešći odgovor, to je ono što smo videli u njihovim očima. Takođe, mislim da je to i pitanje karaktera i ličnosti. Nisu svi ljudi stvoreni za isti način života, niti svi žele iste stvari, a oni ovakav način života biraju još upisom u Vojnu gimnaziju. Kod te dece i mladih ljudi mene je fascinirala najpre njihova zrelost. To primetite i pre nego što počnete ozbiljno da razgovarate sa njima – u načinu na koji stoje, govore, slušaju sagovornika, u odnosu prema obavezi. U odgovornosti koju pokazuju. U nekim situacijama deluju mnogo zrelije od svojih vršnjaka. A kada ih pitate zašto su tu, shvatite da oni disciplinu i kolektiv ne doživljavaju nužno kao odricanje od individualnosti. Naprotiv, mnogi upravo u takvom sistemu pronalaze svoje mesto. Kada posle gimnazije odete na Vojnu akademiju, upoznate još bolje te pametne i zrele mlade ljude, zaokružite sliku o njima. Mene su ti mladi ljudi možda i najviše oduševili, jer posle susreta sa njima imate osećaj da budućnost sistema koji smo snimali ostaje u veoma sigurnim rukama.

Posle „Staza Kosmeta“, sada „U stroju“ – ponovo ste izabrali temu snažno vezanu za identitet, istoriju i kolektivno pamćenje Srbije. Da li je to već postao vaš autorski teren ili su se jednostavno tako poklopile priče koje su vas pronašle?

Verovatno ima i jednog i drugog. Nikada zapravo nisam razmišljala o autorskom terenu, uvek idem srcem i dušom, pa tako i biram one teme koje me zaokupljuju, ili bole, iza kojih mogu stati, za koje smatram da su važne i da se ne smeju zaboraviti, ili potisnuti nečim trenutno atraktivnijim… Naš narod, naš identitet, naša veličanstvena herojska i stradalnička istorija, neše kolektivno pamćenja, nezaborav, to su teme koje me privlače. Zanima me šta jedno društvo pamti, šta zaboravlja, šta je ono što ne sme da zaboravi. Kroz serijal „U stroju“ smo to posebno osetili kroz segment „Tragom viteških predaka“, jer smo se vraćali na mesta na kojima se istorija zaista dogodila. Obradili smo najveće bitke naše vojske i našeg naroda od Velbužda i Kosova, do Paštrika i Košara. To su vekovi herojstva, stradalništva, patnje i slave. Kada stojite na Čegru, na Mišaru, kada posmatrate Gazimestan, istorija prestaje da bude niz godina i imena. Postane prostor, čovek i sudbina, ono što živite u tom momentu. Takve priče me pronalaze, takve priče tražim.

Kada biste iz svih 26 epizoda morali da sačuvate samo jedan kadar ili jednu rečenicu koja objašnjava šta ste zapravo otkrili radeći „U stroju“ – šta bi to bilo?

Ne znam da li bih mogla da izaberem jedan konkretan kadar, ali znam šta bih volela da u njemu bude – lice nekog od mladih ljudi koje smo upoznali. Sistem koji smo snimali vredi onoliko koliko vrede ljudi koji ga čine. A oni, sada već potpuno objektivno mogu da zaključim, vrede mnogo.

Ako bih morala da odaberem jednu rečenicu, bila bi to jedna koja opisuje velikog despota Stefana Lazarevića, a koju u serijalu izgovara jedan od naših sagovornika. Ona glasi: „Njegova najveća ljubav bila je Srbija“. U toj rečenici ima mnogo časti, ponosa, snage, ali i obaveze – za nas i za generacije onih koji dolaze.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije