Vesti

I NOVA.RS U VUČIĆEVIM KANDŽAMA?! “Brent Sedler je došao i izdiktirao mi spisak novih kolega, 4 od 5 sa režimskih medija”

1. oktobar 2026.

Jednog dana dođe mi jedan čoek. Doneo je sa sobom jedan opasan tovar. Poguban po uređivačku nezavisnost, kategoriju u koju se mnogi vlasnici medija kunu. I našim novim vlasnicima iz Alpak kapitala ovo je bila, a nadam se da je i dalje, važna stavka. Bar su tako govorili.

Dakle, došao je emisar novog menadžmenta koga tituliraju sa CNE (Chief news executive) sa spiskom ljudi i saopštio mi: ovo su novi novinari, a ovo ti je zamenik. Obaška što sam ja i dalje zamenik glavnog urednika koji sa te pozicije vodi redakciju,otkako su prethodnog direktora Mihaila Jovićevića prvo smenili s mesta direktora, a zatim postigli sporazumni raskid radnog odnosa. Dakle, dobićemo zamenika zamenika. Snašao se prevejani veteran novinarstva kad je čuo ovu zamerku. Onda će ona biti izvršni producent. Manje je bitno i što četvoro od pet sa spiska dolaze iz režimskih medija. Bitan je manir.

Bez najave, bez prethodnog razgovora. Bez konsultacija šta redakciji treba. Bez pitanja da li poznajem te ljude, da li bi ih angažovao i kakvu bih im ulogu namenio.

Rekao sam ono što mislim i danas – da to nije prihvatljivo.

Ako to nije zadiranje u uređivačku autonomiju, šta jeste?

Ovo jeste pritisak

Urednik snosi odgovornost za sadržaj, standarde, rezultate i rad redakcije. Ako mu se spolja formira redakcija i bira zamenik, dobija odgovornost bez ovlašćenja.

A kada vam neko mimo vas sastavlja tim kojim treba da rukovodite, ja to ne smatram pomoći, već pritiskom na uređivačku nezavisnost.

Posebno je zanimljivo što takav pritisak dolazi od čoveka koji je svega nekoliko meseci ranije javnosti objašnjavao gotovo suprotno.

I sam CNE Brent Sadler (da to je čovek s početka teksta) govorio je upravo da je uređivačka odgovornost na urednicima i novinarima pojedinačnih medija, te da je njegova uloga da redakcijama obezbedi podršku i zaštitu i da čuva profesionalne standarde.

Lepo zvuči i ništa više od toga. Na delu je pokazao nešto sasvim drugo.

Profesionalni standardi ne podrazumevaju samo ono šta bi urednik trebalo da radi, već i ono šta menadžment ne sme da radi uredniku. Ako ovome pridodamo i druge poteze u poslednjih nekoliko nedelja, teško mi je da sve posmatram kao niz nepovezanih poslovnih odluka.

Smanjivanje vidljivosti Nova.rs

Budžet kojim je Nova.rs podržavala sadržaj na društvenim mrežama je potpuno ukinut 22. septembra, iako je upravo distribucija na mrežama jedan od važnih kanala kroz koje naš sadržaj dolazi do publike. Na taj način nam se smanjuje vidljivost. Toga dana bili smo oko 224.000 korisnika ispred konkurenta i čvrsto držali treću poziciju na Gemiusu. Poziciju trećeg najposećenijeg portala branili smo do poslednjeg dana kada nas je konkurent preskočio za 5.000 korisnika.

Istovremeno nam se otvara prostor za agresivne forme političkog oglašavanja po toliko uvećanim cenama da je na tu ponudu zasad odgovorio samo SNS. Takve forme mogu da zamagle granicu između uređivačkog sadržaja i političke propagande i kod dela publike stvore utisak da je ono što vidi stav same redakcije te računamo da i to može da dovede do gubitka poverenja kod dela publike.

Kada ove „slučajnosti“ poređate jednu pored druge logično je da se zapitate kuda sve to vodi.

Ima li ovde ekonomske logike

Zato bih voleo da razumem i ekonomsku logiku.

Ako ukidanjem distribucije, narušavanjem poverenja publike i promenama koje čitaoci dožive kao promenu karaktera medija treći portal postane šesti, sedmi ili deseti – šta smo tačno popravili?

Da li je šesto mesto atraktivnije oglašivačima od trećeg?

Da li je manje čitalaca bolji poslovni rezultat od više čitalaca?

Brent Sadler voli da govori o profesionalnim standardima. Ima, uostalom, biografiju koja mu daje pravo da o novinarstvu govori sa autoritetom. Bio je ratni reporter CNN-a, a učestvovao je i u pokretanju N1 2014. godine. Na sopstvenom sajtu upravo taj period opisuje kao izazov izgradnje 24-časovne news mreže od nule.

Al’ nas je zaštitio

Svašta je slatkočujno izašlo iz njegovih usta. Da želi da zaštiti ono što je ovde stvarano. Meni je pričao kako želi da ostavi nasleđe koje će trajati – jake profesionalne medije.

Al’ nas je zaštitio – ko deda Đenku. Nastavi li ovako da nas štiti od nas će ostati samo dugmići.

Profesionalizam se ne meri deklaracijama, već onim što radite kada dobijete moć nad redakcijom.

Ono što Brent sada radi ne bih nazvao dobrim primerom. Čak nasuprot.

Željko Ivanović je još u aprilu napisao kolumnu „Brent Sadler, Jago ili Jado“, a nekoliko meseci kasnije još jednu, pod naslovom „Smokvin list Brent Sadler“.

Njegova teza bila je brutalna: da Sadler svojim profesionalnim autoritetom služi kao pokriće za pacifikovanje kritičkih medija. U drugoj kolumni napisao je da bi trebalo „EU i Zapadu ponuditi smokvin list za opaki plan rasturanja i pacifikacije N1, Nove, Danasa“.

Smokvin list da prekrije bruku pred Evropom

Možda Ivanović nije pogodio baš sve, ali moram priznati da mi je sve teže da poverujem u to.

Ali ako je Sadler trebalo da bude smokvin list koji će pred Evropom da sakrije bruku da se pod plaštom poštovanja standarda tupi kritička oštrica slobodnih medija koji se stavljaju pod kontrolu vladajućih struktura onda taj list postaje sve manji.

Uskoro to više neće biti smokvin list već tanga gaćice.

A tange imaju jednu nezgodnu osobinu – osim što se uvlače znate gde, one uvek otkriju mnogo više nego što pokrivaju.

Zato danas više nije važno šta Brent Sadler govori da radi. Mnogo je važnije ono što možemo da vidimo da radi. A ja sam to video u samo jednom susretu.

Nova.rs je i bez Brenta imala publiku, identitet i poverenje koje nisu napravili ni vlasnici, ni korporativni direktori, ni međunarodni savetnici, nego novinari i urednici koji ovde rade. Stekli smo poverenje stotina hiljada čitalaca. Najboljim danima ta i takva Nova.rs je privlačila više od 700.000 čitalaca samo iz Srbije.

A kolika li bi ta brojka mogla da bude u izbornom danu? Neko bi pomislio da baš u tom grmu leži zec.

Ako rezultat nove „profesionalizacije“ bude manje čitalaca, manje uticaja, manja kritičnost i redakcija čiji sastav određuje neko izvan nje, onda ćemo valjda jednom morati da postavimo pitanje:

Šta je, zapravo, trebalo da bude popravljeno?