Dan kada sam video Jasenovac: Velika ispovest Lordana Zafranovića pre snimanja filma Zlatni rez ’42 (Djeca Kozare) | Srpska dijaspora
Kada je pre pet godina u velikoj ispovesti za „Nedeljnik“ govorio o filmu Zlatni rez 42 (Djeca Kozare), Lordan Zafranović je već iza sebe imao 3 i po godine truda da ostvari ono što je zamislio – da napravi film o logoru Jasenovac koji će biti prepoznatljiv za ceo svet.
U ispovesti Branku Rosiću, septembra 2021. godine govorio je o Danilu Kišu, Mirku Kovaču, Nedi Arnerić, Tanji Bošković, Titu i Artukoviću i o NDH i Jasenovcu.
***
Piše Branko Rosić:
Kada vrtim film, nikada nije išlo lako sa Lordanom Zafranovićem. Sa njegovim filmovima.
Kada su u drugoj polovini sedamdesetih godina ratni filmovi postali nešto već iza nas, i oni oficijelni, pa spektakli (Bulajić), ili zabranjeni („crni talas“) stigla je Lordanova „Okupacija u 26 slika“. Pojedine brutalne scene terale su nas da spustimo glavu iza bioskopskog sedišta u redu ispred.
Pa erotika, koja je mirisala na italijanske filmske režisere (Bertoluči, Viskonti). Onda je stigao „Pad Italije“, gole partizanke, četnici gusari, latentni gej kadar sa ustašama ili su to bili italijanski vojnici koji se sunčaju na dalmatinskom stenju, ali i prelepa i nezaboravna Ena Begović. I napadi udruženja boraca, napadi ustaške emigracije, napadi ovi i oni…
Onda je radio mnogo toga, pa i dokumentarac o Andriji Artukoviću (ministru unutrašnjih poslova NDH) koji je isporučen Jugoslaviji i suđeno mu je u Zagrebu, a onda su pri završetku tog filma u grad stigli oni kojima je on bio na crnoj listi – emigracija. Sve se promenilo od prvog do pretposlednjeg minuta montaže.
Kontroverze su uvek išle uz njega. Da je miljenik partije, da je neprijatelj partije, da je hrvatski izdajnik, da je ovo i ono. Pa godine njegove emigracije. U Parizu i Pragu najviše, u Pragu u kojem je završio čuvenu akademiju.
Proteklih meseci (uoči i tokom septembra 2021. godine) dosta je bilo reči oko sukoba sa Gagom Antonijevićem i scenarijem. A prošle nedelje i susret sa patrijarhom Porfirijem, i o tome već na početku ovog razgovora.
Pre neki dan našli ste se sa patrijarhom Porfirijem i ministarkom kulture Majom Gojković, deluje da je sada izglednije snimanje filma „Zlatni rez 42 (Deca Kozare)“?
To je proces koji traje tri i po godine. Nastojimo da se stvore uvjeti za stvaranje toliko ozbiljnog filma. Naravno da u tom procesu postoje prijatelji ovog projekta ali postoje i njegovi protivnici. Danas su jedino države te koje finansiraju filmove, tako da su svi autori upućeni na naciju.
Kako ja trideset godina živim u Češkoj, jasno je da plivam u praznom prostoru bez nacije. Hrvatska me, bar kad je o filmu reč, ne prihvata. Ovde u Srbiji, iako imam ogromnu publiku, ne pripadam jer ovde traje bitka srpskih režisera za svoj film i to je normalno.
Isto mi je i u Češkoj, tako da moram da tražim određene saveznike koji bi mi pomogli da napravim film. Patrijarha Porfirija znam odranije iz Zagreba kada je nastojao da na neki način napravi određene mostove između Beograda i Zagreba.
Pričao sam mu da pripremam taj film i on se zainteresovao. Stvorilo se prijateljstvo i on nam pomaže da se taj film realizira. I naravno upotrebljava svoj autoritet da bi ljude iz politike privolio da učestvuju u projektu, a to je da napravimo film o logoru Jasenovac koji će biti prepoznatljiv za ceo svet.
Kada sam se prvi put susreo sa Jasenovcem, bilo mi je neugodno što sam ljudsko biće shvativši šta je taj čovek napravio drugom čoveku u to doba rata.
U filmu je upečatljiv lik Gavrana koji je u doba ulazaka fašista jedan nebitni, obični mali čovek, koji hrani golubove i onda postaje zlikovac. Koliko je tih „Gavrana“ uvek među nama? Eto i posle tog filma se pojavilo toliko Gavrana i ubijalo devedesetih u novim ratovima? Sedeli smo s njima u bioskopima, kafićima, koncertima… a onda su se ti naši susedi obreli kao zlikovci u ratovima devedesetih.
Emigrirao sam u poslednji čas, i to dok sam radio dokumentarni film povodom suđenja Andriji Artukoviću, ministru unutrašnjih poslova NDH.
Taj film je bio pri završetku ali nije završen jer je 1991. već krenuo rat. Pokupio sam negativ filma i izašao iz Hrvatske u poslednji čas. Otišao sam najpre u Ljubljanu, pa nekim putevima u Klagenfurt, pa Beč, Pariz, i najzad u Prag gde sam završio film. Taj film je za mene bio veliko razočaranje jer bih preko dana montirao crnobeli materijal filma iz doba četrdesetih godina, a navečer kada bih došao u stan u Parizu, imao sam utisak da na televiziji, prateći aktuelna dešavanja u Hrvatskoj i bivšoj Jugoslaviji, gledam isto to samo u koloru.
Čak je i leksika bila ista, to uvođenje novih riječi. Bile su to iste stvari, ništa se nije promenilo i mi koji smo radili taj film da bismo napravili krik protiv tog zla bili smo razočarani. Jer taj krik se izgubio i jednostavno se sve ponovilo po gotovo istom scenariju.
Ceo intervju možete pronaći u digitalnom izdanju na Nedeljnik shop-u.
