Separatisti osvojili Kvebek, Alberta ide na referendum – da li je ovo kraj druge najveće zemlje sveta?

ONO što se decenijama na političkom Olimpu u Otavi lakonski odbacivalo kao folklorni narativ ili teorijska pretnja bez realnog pokrića, preko noći je preraslo u najakutniju egzistencijalnu krizu u modernoj kanadskoj istoriji.

Najnoviji trijumf suverenista u Kvebeku i hladnoratovski manevri u Alberti pokrenuli su  lančanu reakciju, stavljajući saveznu vladu pred nerešiv  zadatak: kako uopšte sačuvati koheziju federacije pod simultanim udarcima separatizma koji istovremeno nadire i sa levice i sa desnice.

Politički povratak godine nesumnjivo pripada Kvebečkoj partiji i njenom lideru Polu Sen-Pjeru Plamondonu, koji je uspeo da u potpunosti kapitalizuje nagomilano nezadovoljstvo građana i doslovno zbriše dosadašnju vlast sa mape. Iako su zbog podeljenog biračkog tela osvojili manjinski mandat sa 59 mesta u Nacionalnoj skupštini, što je za četiri manje od apsolutne većine,  separatisti ne skrivaju svoju konačnu nameru: stvaranje suverene države. Plamondon je već u prvom pobedničkom obraćanju najavio radikalne poteze u pravcu otvorenog protivljenja Otavi i definitivnog kidanja uticaja britanske krune nad ovom frankofonskom provincijom. Ipak, njegovo ključno obećanje, raspisivanje trećeg referenduma o nezavisnosti, sada visi nad kanadskom budućnošću kao Damoklov mač, najavljujući neizbežan čeoni sudar sa saveznim institucijama. 

Zapadna pobuna nafte

Dok se na istoku zemlje još uvek slavi trijumf frankofonskog nacionalizma, na suprotnom kraju države, u naftom bogatoj Alberti, separatistička vatra dobija potpuno novu, pragmatičnu dimenziju. Za razliku od Kvebeka, čiji su motivi duboko identitetski, istorijski i jezički, Alberta svoju pobunu konstruiše na ekonomskom nezadovoljstvu, zahtevima za pravednijom raspodelom ogromnog bogatstva koje stvara i otvorenom preziru prema diktatu federalnih regulativa iz daleke Otave.

U ovoj ključnoj zapadnoj provinciji sve je spremno za istorijski izlazak na birališta 19. oktobra. Politički inženjering učinio je da se građani suoče sa šumom od čak deset referendumskih pitanja. Međutim, svu pažnju javnosti kako domaće, tako i Vašingtona  privuklo je sudbonosno, deseto pitanje. Ono direktno otvara vrata pakla za saveznu administraciju: da li Alberta treba da ostane provincija Kanade, ili njena vlada mora bez odlaganja da započne zvaničan pravni proces za održavanje budućeg, potpuno obavezujućeg referenduma o otcepljenju?

Iako aktuelna premijerka Alberte Danijel Smit u javnim nastupima balansira i deklarativno podržava opstanak unutar labave kanadske federacije, suverenistički pokreti na zapadu već uveliko trijumfalno gledaju ka istoku. Novoizabrani lider Kvebeka Pol Sen-Pjer Plamondon za njih je prirodan, strateški saveznik. Politički analitičari već podsećaju na njegovo gotovo proročko obećanje dato tokom prošlogodišnje posete Kalgariju, kada je jasno poručio da će Kvebek priznati nezavisnu Albertu ukoliko ona izglasa otcepljenje. Ovakav sinhronizovani pritisak sa dva suprotna kraja države u kojem su se spojili frankofonski ponos i naftni milijarderi scenario je koji u Otavi niko nikada nije predvideo.

Balkanizacija Severne Amerike kao realnost

Savezni premijer Mark Karni našao se u samom središtu političkog uragana.Pokušavajući da ublaži paniku koja je već počela da nagriza finansijska tržišta, Karni je referendumsko pitanje u Alberti otvoreno nazvao „opasnim blefom“, povlačeći direktnu i mračnu paralelu sa britanskim Bregzitom. Ipak, surova realnost na terenu ga demantuje iz dana u dan. Otava se trenutno nalazi u bezizlaznoj poziciji: dok na spoljnom planu vodi iscrpljujući trgovinski rat i teške pregovore o tarifama sa nepredvidivim Vašingtonom u sopstvenom dvorištu ubrzano gubi kontrolu nad ključnim geografskim i ekonomskim regionima zemlje.

Ono na šta ozbiljni geopolitički analitičari već dugo upozoravaju sada postaje opipljiv scenario: eventualni odlazak Alberte značio bi momentalni ekonomski kolaps saveznog budžeta, koji je decenijama parazitski živeo na račun tamošnjih ogromnih energetskih resursa. Sa druge strane, nezavisnost Kvebeka bi i bukvalno, geografski pocepala preostali deo Kanade na dve potpuno nepovezane teritorijalne celine. Domino efekat je pokrenut, a kanadska federacija kakvu poznajemo iz udžbenika geografije trenutno odbrojava svoje poslednje dane u stanju kakve-takve unutrašnje stabilnosti. Balkanizacija Severne Amerike više nije hipotetička vežba u kabinetima teoretičara zavere, već surova realnost koja se odvija pred našim očima.

Kanadski mozaik pred pucanjem

Ono što danas suštinski ujedinjuje Kvebek i Albertu, uprkos svim njihovim nepomirljivim ideološkim, političkim i kulturološkim razlikama, jeste duboko ukorenjen, zajednički osećaj da je federalni sistem u Otavi potpuno zastareo i da više ne služi ničijim interesima osim samodovoljnoj političkoj eliti u prestonici. Kanadski eksperiment multikulturalizma i labave federacije, koji je svetu decenijama predstavljan kao idealan recept za zajednički život, definitivno je potrošio svoje odbrambene mehanizme pred naletom duboke državne krize.

Bez obzira na to da li će predstojeći referendum u naftom bogatoj Alberti doneti momentalni pravni raskid ili će poslužiti kao sredstvo za ekonomski pritisak na savezne vlasti u borbi za poreske dolare, jedno je sigurno – duh separatizma je definitivno pušten iz boce. Otava u ovom trenutku više nema ni ekonomske ni moralne argumente kojima bi ga vratila nazad pod kontrolu. Naredni meseci neće biti samo puka politička utakmica, već istorijska raskrsnica koja će odrediti da li će Javorov list ostati simbol jedinstvene države od Atlantika do Pacifika, ili tek prazan istorijski podsetnik na jednu bivšu federaciju koja nije preživela sopstvene protivrečnosti.

BONUS VIDEO:”NE NATO-U, PREKINITE ISPORUKE ORUŽJA!” Kanadski pisac prekinuo konferenciju ministarke

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije