Zoran Zrnić generalov pratilac govori kakav je bio čovek i junak njegov šef

GENERAL Ratko Mladić je bio gromada od čoveka. Teško mi je.Proveo sam sve te godine sa njim, samo što nismo spavali u krevetu jedan do drugog, ali sam spavao pored kreveta njegovog i to ne jednom, već milion puta. Delili smo i tanjir i kašiku i život. Kao da sam oca izgubio.

Ovo u razgovoru za “Novosti”, posle davanja 40 dana od smrti generala Mladića, priča Zoran Zrnić, njegova verna pratnja u ratu, u najtežim trenucima, koji je uz svog “šefa”, kako ga je od prvog zajedničkog dana zvao, ostao i po njegovoj smrti. Čovek u crnom odelu sa crvenom beretkom na glavi, koji je dopratio generalovo telo u kovčegu iz Holandije da bude sahranjeno u Beogradu. Generalova stena. Bivši vojnik, koji je od 1992. do 1997. godine brinuo o bezbednosti komadanta vojske Republike Srpske. Neko je nedavno napisao “ako je Puhalo (Branislav) bio generalovo desno oko, Zrna je bio levo”. Ozbiljan, odan, oprezan, a vidi se odmah srca mekanog kao duša.

– Za mene je on bio vrh svih vrhova. Može da priča ko šta hoće, ali general Mladić je nevin čovek – reče nam Zrnić i onda zaćuta. Zastade mu knegla u grlu. Naraste čini se kao globus. Usne stisnute, ako ih rastavi, zajaukaće. Lice se zacrvenilo, a oči samo što ne zaplaču. Gledaju u prošlost. Jedna suza se omače. Teška kao olovo. Vojnička. Brzo je obrisa.

Nije sramota zaplakati za junakom. Imao je Zoran Zrnić od koga to da nauči. I general Mladić je plakao za svojim poginulim vojnicima i stradalim starešinama srpske vojske. I sam kaže, gledao ga je više puta u ratu kako plače na sahranama.

Tišina ceo minut. Srce ojača, snaga se vrati, reči krenuše i generalov Zrna nastavi priču:

– Na njemu su se samo slomila tuđa dela. Na njegovom mestu u zatvoru su neki drugi trebali da budu, a on sa svojom porodicom. Žao mi je što je život okončao na ovakav način. Taj Haški tribunal kakvu god da je presudu doneo, trebao je da drugačije odreaguje i dozvoli mu da umre u svojoj zemlji. Možda to neću doživeti, ali siguran sam da će doći vreme i da će se dokazati istina, ko je bio i kakav je bio general Mladić.

Zrnić napominje da je komadant srpske vojske osuđen onog momenta kada je podignuta optužnica:

– Nekoga je trebalo osuditi i oni su izabrali njega, iako ni na koji način nije kriv. To se vidi i u izjavama pojedinih osoba iz tribunala, koji sada pričaju da je general Mladić osuđen bez ijednog dokaza. Nijedan pisani trag, nijedna komanda, nijedan snimak, nijedan svedok se nije našao koji je mogao da optuži, da je general Mladić naredio da se negde neki civil ubije, da se maltretira, muči i ubije neki zarobljenik. Meni u Hagu nisu dali da svedočim, ali i da sam svedočio, čini mi se da se ništa ne bi promenilo. Ponekad razmišljam, možda smo kao narod stavili neki greh na sebe zbog svega učinjenog komadantu Mladiću. Uvek smo kroz istoriju naše vojskovođe i vladare trpali pod zemlju. Sve smo mi to sada mogli drugačije i pametnije, da zaštitimo kako-tako te naše ljude, kao što su uradili Hrvati i Muslimani.

Zrnić kaže da kada god generala Ratka Mladića spominje, mora da ustane i prekrsti se.

– Teško ga je opisati u par reči. Veliki čovek, koji je u svakom momentu znao šta treba da radi. Bio je izuzetno strog, ali ga je krasila ljudskost, pravedan odnos prema vojsci i narodu. Voleo je da bude sa narodom, da obilazi sela. Koga god sretnemo usput, on kaže povezi. Znali smo po pet, šest ljudi da potrpamo u onaj kombi i vozimo. A on sa njima krene priču kako žive, imaju li hrane, obilazi li ih vojska. Krenemo na sednicu na Pale, on nas zaustavi u Žljebovima, jer ljudi kupe seno i kaže, “hajde vojsko da pomognemo narodu”, i mi izađemo svi i pokupimo seno. Onda narod ko narod svašta pita, pa hoćete li rakije, donosu sira, kajmaka, mleka, meda. On nikada te poklone nije sebi uzimao, već ih odmah nekom drugom da – priča nam Zrnić.

U pratnju generala Mladića regrutovan je u maju 1992. godine nakon što je ranjen u vojnoj koloni u Dobrovoljačkoj ulici u Sarajevu.

– Razmenili su nas i prebacili na Han Pijesak u Crnu Rijeku. Posle 15 dana zove me komadant jedinice i kaže jesi li spreman za jedan zadatak jako složen, opasan i odgovoran. Ti i Puhalo treba da idete i primite dužnost pratilaca komadanta Vojske Republike Srpske generala Ratka Mladića. Ja odmahnem rukom zbog svega što sam prošao u Dobrovoljačkoj, jer smo tada u komandi čuvali generala Militina Kukanjca (tada komadanta Druge vojne oblasti), i iz topa kažem, “dosta mi je više generala, jedan mi je zamalo došao glave, a sada treba i drugi da mi dođe”. Kaže on, nemoj tako, u Mladića se nećeš razočarati – priseća se generalov pratilac.

Istog dana su otišli u Lukavicu i primili dužnost.

– U jednom momentu nešto zalupa u zgradi gde smo bili smešteni, izađemo iz soba, a general ulazi, obrve mu smrknute, došao sa pregovora o izvlačenju kasarne “Maršal Tito” u Sarajevu. Pita jesmo li mi zaduženi za njegovo obezbeđenje i kaže: “Znate šta vam je činiti”. Videlo se odmah da je to pravi oficir, čovek koji zna da razgovara. Pre nego što će ući, čuo sam kako ispred galami na vojsku: “Šta ćete vi tu, hoćete da padne granata i da vas pobije sve!” Video sam da je odgovoran čovek, koji brine o svemu. I tako je krenulo naših narednih pet godina – priča Zrnić.

Dragan Milovanović

General Mladić je dva puta ranjen u ratu, na Kruševu kod Olova i na Bihaću i oba puta Zrnić nije bio uz njega, jer ga je slao na zadatke, da povede grupu u neprijateljsku pozadinu.

– Na Bihaću je takvu sreću imao. Pala je granata, geler je prvo udario u zemlju, a onda njega u vrat sa leđa i to pljoštimice.Uhvatio se za vrat i neko mu prišao i kaže: “Krvarite generale”. Posle je nosio zavoj, nije bila ozbiljna povreda. On je taj geler čuvao. Mi smo ga kasnije gledali, ivica mu je bila oštra kao žilet, da ga je tom stranom udario, presekao bi mu vrat kompletno – kaže generalov pratilac.

U oslobađanje Trnova krenuli su peške.

– Obaveštavaju ga da izgleda u Trnovu nema niko, a on kaže: “Pa što ne ulazite onda? Hajdemo mi.” I krenemo on, vozač i nas trojica glavnim putem peške za vozilom. Uđemo u Trnovo, sablasno, nigde nikoga. Uđemo u jednu zgradu, sva vrata stanova otvorena. Uđemo u neku kuću, stoji mleko na šporetu kipi.Sklonimo ga i krenemo prema izlazu iz grada i ka mestu gde je njihova komanda. Kad tamo ka nama se spušta “golf dvojka”. Mi odmah stav za gađanje, čovek otvara vrata, upozoravamo ga da digne ruke, on izađe i vidimo uniforma Armije BiH. Pretresemo ga, čakijica u džepu, kaže da je Asim Zulić i da je pošao po patike. Kakve patike, znaš li da je Trnovo zauzeto. Nije imao takvu informaciju. Rekao nam je da je pomoćnik komandira stanice policije, vezali smo ga lisicama, a već je i naša vojska ulazila u grad. Predali smo ga službi bezbednosti na ispitivanje i posle je razmenjen za neke naše porodice zarobljene u Trnovu. Znam da su ga iz generalove odbrane zvali da svedoči u Hagu, ali nije prihvatio. Posle sam čuo da je umro – priča Zrnić.

Sa generalom Mladićem se rastao 1997. godine u Han Pijesku.

– Otišao sam iz službe, ali nisam hteo da ga opterećujem, pa sam mu slagao razlog odlaska. Bio sam razočaran i pogođen stvarima, koje su se dešavale oko mene, okrivili su me, a nisam bio kriv. Hteo sam posle da mu kažem u poseti u Hagu i opet je nekako ostalo nerečeno. Pet puta sam mu bio u poseti. Prvi susret u Sheveningenu, došla nas četvorica, a on gura kolica na koja je stavio sokove i hranu da nas počasti i ide otuda hodnikom i mi čujemo psuje im majku natovsku, “vi ste moj narod bombardovali, saćete da vidite šta je moja vojska, sad da im kažem oni će za 15 minuta zauzeti ovaj zatvor”. Oni ne razumeju ništa. A ti čuvari su ga strašno voleli – nastavlja sa sećanjima Zrnić.

Kaže da su se izgrlili, izljubili.

– Onda on sede i kaže: “Hajde Zrna daj nam svima kafe, naseci pršute i sira da zamezimo, a vamo sam nam pripremio rižu i batake u jednoj tepsiji”. I on kad tada počne da priča u devet ujutru ne gasi se do pet popodne dok traje poseta. Mi ne možemo doći do reči. Samo govori, “sećaš se ovoga”, a ja nemam pojma, gde ću se setiti, a on sve zna, svaki detalj. Takvu memoriju je imao da je to neshvatljivo. Pamtio je sve ljude, sela, kote, imena svima – priča generalov pratilac.

Poslednji put su se videli 31. jula ove godine, neke četiri nedelje pre generalove smrti.

– Nas dvojica smo mu došli u posetu i kažu nam general nije dobro već nekoliko dana. Svaki put kada smo dolazili, mi smo ga oraspoložili, reko tako ćemo i sada, da ga malo podignemo. Na spratu nas dočekuje stražar, koji ga je najviše voleo. Plače čovek. Pozdravlja se i pita, “kako ste Zrniću”, a ja ne znam šta da kažem, stislo me grlo, hoću da se ugušim. Kaže: “Jako mi je žao, ali mislim da nećete moći kod generala više od 20 minuta”. Ulazimo, on u kolicima. Kada sam ga video, bilo mi je baš teško. On je podigao glavu i nasmejao mi se malo. Priđem, uhvatim ga za ruku, a ona ledena, kao kad si nešto sad izvadio iz zamrzivača. Zagrlim ga, pitam kako si šefe, a on je samo mogao glavom da klimne. Produžili nam još deset minuta, mi mu pričamo ko ga je sve pozdravio, ko mu je sve novac poslao. Za tih pola sata on nije mogao reč da progovori. Čim smo izašli pozvao sam njegovog sina Draka i rekao da šef uopšte nije dobro. Koji dan posle Darko mi kaže da je malo propričao, a već tada su mu bili isključili lekove. Bio je pod dozom sedativa, koji od čoveka prave mrtvo telo. Meni je na poseti delovao kao drogiran čovek i od tada je krenula sva ta kampanja da je na samrti i srce mu više nije izdržalo.

Dragan Milovanović

MISIJA “KOMADANT”

KADA je general Mladić preminuo Darko Mladić je pozvao Zrnića i pitao da li bi sa njim i ćerkom Anom išao u Holandiju po šefa.

– Reko, đe ćeš me to pitati, ako treba idem pešice. Kaže on, “šta misliš koga ćemo još povesti” i ja predložim Đorđa Marjanovića, to je kolega koji zaslužuje da bude sa mnom u toj pratnji. Taj odlazak je u mom životu najveći događaj, koji će mi ostati u pamćenju. Kada ti neko poveri takav zadatak, nazvao sam ga misija “komadant”. Za porodicu Mladić ja sam uvek tu i oni to znaju. Šta god da im zatreba, ja sam im na dohvat ruke i uvek sam im bio na usluzi u smislu obezbeđenja.

U HAGU POSTAO POTPUKOVNIK

PRILIKOM posete generalu u pritvoru u Sheveningenu Ratko Mladić je pitao Zrnića. ” koji ti ono čin imaš”, na šta mu je on odgovorio da je bio i ostao stariji vodnik.

– Pa mogao bi ti biti i potpukovnik – rekao mu je general, na šta je Zrnić kazao da bi mogao biti i general.

– A to bi ti moglo biti puno. Od danas si potpukovnik – dodelio mu je oficirski čin komadant Mladić.

ZRNIĆE NIKO NE SME DA DIRA

RODITELjI Zorana Zrnića su skoro celi rat proveli u Sarajevu u svom stanu na Alipašinom polju, a naš sagovornik kaže da su Muslimani znali da im je sin u obezbeđenju Ratka Mladića.

– Jednom im je došao komšija i rekao da je video da su na spisku za likvidaciju. Mama kaže da su to veče sedeli i čekali kada će zalupati uz stepenice. Nisu došli. A ispod njih je kod zgrade je bio zatvor i svako veče su slušali krike i jauke kako nekoga od Srba muče. Drugi ili treći dan posle došao im je drugi komšija i kaže video sam spisak likvidacije u mesnoj zajednici i kod vas tamo piše “porodicu Zrnić niko ne sme da dira”. Nikada nisam saznao ko je to naredio i ko ih je spasio. Tata je radio u Vrhovnom sudu BiH i imao je radnu obavezu. Jedan dan 1994. godine kada se vraćao sa posla nekim okolnim putem, pala je granata i njegova koleginica je poginula, a on je teško ranjen. Tek posle toga krajem te godine sam uspeo da ih izvučem iz Sarajeva – priča nam Zrnić.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije