Srpska svadba za Lovca na jelene: Nemanja Šarac o knjizi „Savage Life and Art“, autorizovanoj biografiji Džona Sevidža | Srpska dijaspora

Kako ste se vi upoznali sa Džonom i kako je baš vama odlučio da se „otključa“?

Odrastao sam uz FEST-ove premijere i filmske maratone. „Kosa“ i „Lovac na jelene“ fascinirali su me kao socijalne analize Amerike, ali i kao slike vitalnosti američkog sna. Njive prekrivene maglom iz prve scene „Kose“ i planine u oblacima iz „Lovca na jelene“ podsećali su me na predele Jugoslavije. Amerika Miloša Formana ima nešto zajedničko sa Amerikom Vima Vendersa i Emira Kusturice – to je Amerika viđena očima Evropljanina, istovremeno realna i mitska. Džon i ja upoznali smo se 2015, kada je u Srbiji snimao film. Nadam se da je u meni prepoznao deo trajnog uticaja svog rada. Shvatio je da me, pored legendarnih filmova, zanimaju ljudi koji su ih stvarali – njihovi motivi, strahovi i izbori. Iz naših razgovora tokom jedanaest godina nastala je knjiga „Savage Life and Art“. Zvezda koju sam kao dečak gledao na ekranu danas je moj prijatelj. Naš put od bioskopskog platna do prijateljstva priča je vredna knjige ili filma.

Šta je obeležilo Džonovo odrastanje u Njujorku? Tada je to bio drugačiji grad, i prezanimljiv i preizazivan?

Džon je rođen na Long Ajlendu. Mala kuća, velika porodica, veterani koji se vraćaju iz ratova, optimizam 1950-ih, ali i konformizam i duboka trauma. Džonov život počinje borbom za opstanak. Rođen je prerano i kao dečak često je boravio u bolnici. Njegovi roditelji bili su konzervativni, ali su išli na psihoterapiju i čitali bitnike Džeka Keruaka i Vilijama S. Barouza. Otac Flojd preživeo je bitku na Gvadalkanalu i do kraja života imao noćne more. Majka Mjurijel bila je intelektualno radoznala žena. A onda dolaze šezdesete – muzika, pozorište, kontrakultura. Jedan od Džonovih najboljih prijatelja ubijen je tokom studentskih protesta na Kent Stejtu. Džon je u mladosti došao u dodir sa drogama i delinkvencijom. Izlaz je pronašao u umetnosti. Gluma za njega nije bila samo profesija koju je izabrao, već način da se ostvari kao ličnost.

Postoji priča da su junaci „Lovca na jelene“ poreklom Srbi? Da li ste o tome pričali sa Džonom?

Džon bi voleo da jesu. Junaci „Lovca na jelene“ predstavljeni su kao pripadnici ruske zajednice. Ali srpska veza sa filmom postoji. U intervjuu za Američki filmski institut Majkl Ćimino govori o srpskoj svadbi kojoj je prisustvovao u Ohaju. Tada je video mladence kako piju iz istog pehara. Iste večeri taj motiv je unet u scenario. Džonov lik Stiven i mlada Angela piju iz pehara, a kap crvenog vina pada na njenu venčanicu i postaje najava tragedije. Venčanje je moralni centar filma. U svom sledećem filmu, „Heaven’s Gate“, Ćimino ostaje tematski posvećen istočnoevropskim doseljenicima. Tadašnji srpskohrvatski je jedan od jezika koji se govore u filmu. Tako je Ćimino elemente srpske kulture učinio delom američke kinematografije.

Šta vam je pričao o radu na „Kosi“?

Miloš Forman je upravo za Džonovu ulogu Kloda Bukovskog promenio originalnu priču mjuzikla. U pozorišnom komadu Klod je hipik koji odlazi u rat iako mu se protivi; u filmu je mladić iz Oklahome koji u rat ne odlazi iako ga je u početku podržavao. Upravo je ta inverzija pružila priliku Džonu, koji je i sam imao ambivalentna osećanja prema hipi pokretu, da prođe kroz glumačku i ličnu transformaciju. „Kosa“ je posebno zanimljiva zato što je i naša. Džejms Rado i Džerom Ragni došli su u Beograd 1969. i, oduševljeni predstavom Ateljea 212, izašli na scenu i pevali sa glumcima. Beogradska „Kosa“ bila je kulturni podvig – američka kontrakultura dobila je autentičan izraz izvan Zapada. Zato je Džon prihvatio moju ideju da povodom pedesetogodišnjice Formanovog filma 2029. radimo na dokumentarnom filmu o trajnom uticaju „Kose“ kao kulturnog fenomena.