Pred koncert u Sava centru, Jasmin Levi: Pronaći svetlost iz svoje mračne strane | Srpska dijaspora

Jedinstvenim spojem sefardske tradicije, flamenka, tanga i mediteranskog zvuka, Jasmin Levi izgradila je muzički svet u kojem se pesme ne slušaju samo – one se proživljavaju. Posle američke turneje i povratka u Carnegie Hall, 6. novembra stiže u Plavu dvoranu Sava centra sa koncertom „One More Night“, koji donosi možda najličniju fazu njenog stvaralaštva.

„One More Night“ deluje više kao emotivno putovanje nego kao klasičan koncert. Šta danas želite da publika ponese sa vašeg nastupa?

Ne pevam da bih ljude rastužila. Pevam da bih im dozvolila da osećaju. Za mene tuga nikada nije samo tuga – ona otvara vrata. Ponekad moramo da uđemo u najdublje i najmračnije delove sebe da bismo ponovo pronašli svetlost. Moja muzika govori o čežnji, gubitku, ljubavi, strasti i sećanju, ali i o isceljenju. Kada ljudi sebi zaista dozvole da osećaju, nešto se otvara i oslobađa.

Jedan od upečatljivih trenutaka novog programa je „Los Mareados“. Zašto baš tango?

Tango me je oduvek privlačio zbog snažnih emocija i intenziteta. U njemu postoji nešto veoma blisko bolu, dostojanstvu i ljubavi koja se završava, a ipak ostaje lepa. Nisam želela da „Los Mareados“ izvodim tradicionalno, već da pesmu uvedem u svoj svet, kroz eleganciju, tišinu i oproštaj. Na sceni su dve stolice, sto, dva šešira, haljina i cipele. Žena nije fizički prisutna, ali je njeno prisustvo svuda. Za mene se ta pesma ne peva – ona se živi.

Da li je to promena i u načinu na koji danas razmišljate o sceni?

Mislim da umetnička zrelost ne znači uvek raditi više. Ponekad znači raditi manje, ali osećati više. Tišina, pogled ili jedan udah mogu da kažu više od visokog tona. Koncert za mene nije samo nastup, već susret. Ja donosim sve što nosim u sebi, publika donosi svoje priče, rane, uspomene i nade, a negde između nas dogodi se nešto što ne možete potpuno da isplanirate.

Ladino je i dalje u središtu vašeg muzičkog identiteta. Kako tradiciju sačuvati, a ne pretvoriti je u muzej?

Upravo tako što joj dozvolite da diše. Ladino je jezik mojih predaka, pun istorije i iskustva izgnanstva, ali kada ga pevam, želim da bude živ, savremen i ljudski. Zato ga povezujem sa flamenkom, tangom i drugim zvucima. Poštujem korene, ali moram da sledim sopstvenu umetničku istinu. Očuvati tradiciju za mene znači dozvoliti joj da se menja.

A šta čuje publika koja ne razume reči?

Emociju iza njih. Glas nosi nešto starije od jezika. Možda ne razumete svaku rečenicu, ali razumete čežnju, ljubav, gubitak, rastanak, molitvu. Muzika prevodi ono što reči ne mogu. Duša ponekad razume pre uma.

Posle Carnegie Halla i američke turneje, 6. novembra vraćate se pred beogradsku publiku. Šta očekujete od te večeri?

Beograd je za mene ličan. Zato osećam i posebnu odgovornost. Kada vam publika pruži ljubav i poverenje, želite da joj date sve. Znam da ću imati tremu u Sava centru, ali to je ona dobra trema – koja dolazi iz ljubavi, poštovanja i želje da potpuno otvorite srce.

NOVI BROJ NEDELJNIKA JE NA SVIM KIOSCIMA I NA NEDELJNIK.RS/SHOP