Kraj rata u Ukrajini? Delimični prekid vatre novi zamrznuti sukob

POTPISIVANjE najvećeg paketa sankcija Rusiji do sada, a zatim predlaganje aranžmana u vezi sa dizelom, deluje kontradiktorno samo ako se pretpostavi da oba poteza treba da izraze jedinstven stav.

Ako se posmatraju kao suprotstavljena sredstva usmerena ka istom cilju, ovaj redosled postaje razumljiv. Da li će to uspeti – to je već drugo pitanje, a iskren odgovor je verovatno: neće.

Trampova strategija za rat u Ukrajini: više inspiracije nego frustracije. Još pre izbora na kojima je postao 47. predsednik SAD, Donald Dž. Tramp je doneo odluke o dve ključne buduće politike. Založio se za slobodnu i nezavisnu Ukrajinu, sposobnu da se sama brani, a istovremeno je želeo da okonča rat. Danas, gotovo tri godine kasnije, predsednikova posvećenost oba cilja ostaje čvrsta i nepokolebljiva.

Štaviše, nakon što je Tramp postao predsednik, Ukrajina je na bojnom polju zauzela najpovoljniji položaj od početka ovog četvorogodišnjeg rata. Moskva ne može da pobedi Kijev. Putin je izgubio.

Ipak, okončanje rata i dalje deluje nedostižno. Čak se čini da je i Trampovo nedavno obećanje o „energetskom prekidu vatre” – mrtvo slovo na papiru. Neko bi mogao pomisliti da je predsednik frustriran – što on, naravno, i jeste, s obzirom na to da nastavlja da oštro kritikuje i Putina i Zelenskog zbog onoga što naziva „apsurdnim ratom”. Pa ipak, predsednikova politika – baš kao i mnoga druga složena i teška pitanja sa kojima se suočavao u Beloj kući – odražava više inovativnosti i prilagodljivosti nego što pokazuje razdražljivost ili bes. Tramp napreduje kada se suoči sa velikim izazovima – što je dobro, jer će ovaj rat nastaviti da stavlja njegovu čvrstinu na probu.

SUPROTSTAVLjANjE UVREŽENIM MIŠLjENjIMA

Prema tradicionalnom shvatanju, sa Rusima se može razgovarati samo sa pozicije sile, a svaki gest dobre volje ili kompromis prema ljudima poput Putina tumači se ili kao znak slabosti ili kao prikrivena podmuklost. Ipak, danas, na 40. godišnjicu samita Regan–Gorbačov, podsećamo se da je predsednik Ronald Regan – nakon što je povratio američku snagu i uticaj – ponudio Rusima dogovor; dogovor koji je, na kraju, doveo do stvarnog sporazuma. Naravno, Putin nije Gorbačov (zapravo, Gorbačov je poslednja osoba sa kojom bi Putin želeo da ga porede), a okolnosti u Sovjetskom Savezu krajem osamdesetih godina prošlog veka bile su veoma ozbiljne i jedinstvene. Ipak, Regan je pokazao da raskid sa ustaljenim praksama, uvođenje novina i prilagođavanje ponekad donose bolje rezultate od upornog pridržavanja dogme.

Može se tvrditi da, kada je reč o vođenju nacionalne bezbednosti, Tramp najviše podseća na Ronalda Regana – naravno, ne po temperamentu ili retorici, već po zajedničkoj posvećenosti realističnom pristupu spoljnoj politici i snažnom, preciznom fokusu na nacionalne interese. nepokolebljivo uverenje u „mir kroz snagu”, uz spremnost na smele poteze i razmišljanje „izvan okvira” — čak i kada prijatelji, saveznici i partneri odmahuju glavom u znak sumnje i neverice.

Nije iznenađujuće što se Tramp ugledao na Regana kao strateškog lidera; Regan je, tokom osamdesetih godina prošlog veka, poslužio kao savršen uzor — primer nekoga ko ide svojim putem — za ambicioznog njujorškog agenta za nekretnine, čoveka impozantne pojave i neograničenih ambicija.

Stoga ne čudi što, suočen sa naizgled nerešivim problemom, Trampov instinkt nalaže da pokuša nešto drugačije kada dotadašnji pristup ne donosi nikakve rezultate.
Još pre izbora, Tramp je izneo čuvenu tvrdnju da bi mogao da okonča rat u Ukrajini za 24 sata. Ipak, uvek je izostavljao ključni uslov: da bi se to ostvarilo, Putin bi morao da pristane na okončanje svog rata protiv Ukrajine. Putin na to nije pristao.

Tramp se suočio sa drugačijim Vladimirom Putinom od onoga koga je poznavao tokom svog prvog mandata u Ovalnom kabinetu — sa Putinom koji je odavno prestao da bude razuman ili da poštuje američku moć i uticaj.

Umesto da odustane, Tramp je nastavio da primenjuje svoju „umetnost sklapanja poslova” i uložio je ogroman politički kapital vršeći pritisak na saveznike u NATO-u da ulažu u sopstvenu odbranu — jasno stavljajući do znanja Moskvi, jednom za svagda, da Evropa nije lak plen. Ovaj napor je urodio plodom: sve članice NATO-a obavezale su se na veća izdvajanja za odbranu, a nedavno predstavljeni plan „Teorija pobede” (Theory of Victory) u Varšavi pokazuje da Alijansa više nije lak protivnik. U međuvremenu, SAD su održale dotok naoružanja u Ukrajinu putem mehanizma koji vodi NATO, poznatog kao „Lista prioritetnih potreba Ukrajine”.

Ovi napori jasnije od bilo koje izjave ili poteza nekog drugog zapadnog lidera pokazuju zašto Putin nikada ne može da pobedi. Istovremeno, Tramp je iskoristio priliku da postepeno umanji rusku moć i uticaj na svim poljima — od Sirije i Irana na Bliskom istoku, preko Venecuele u Latinskoj Americi, pa sve do Afrike i Arktika. Uz to, predsednik je usmerio ogromna sredstva u modernizaciju američkih strateških i konvencionalnih snaga. U praksi, tokom dve i po godine, Tramp je postavio temelje politike „mira kroz snagu” — temelje koje Putin nije mogao… propušteno.

Istovremeno, Tramp je isprobao svaku moguću kombinaciju – od specijalnih izaslanika i inicijativa, pa sve do ubeđivanja i pritisaka – ne bi li naveo obe strane na postizanje sporazuma. Zaista, ukrajinski predsednik je izjavio da, ako još uvek nema mirovnog sporazuma, za to nije kriv Tramp.

OD MUKE DO DELOVANjA

Kao pravi Tramp, on ne odustaje; izostanak sporazuma nije ga obeshrabrio u traženju načina da se do njega dođe. Predsednik je s pravom primetio da na bojnom polju ne postoji put do pobede. Dakle, kada ljudi pitaju „šta znači” neka Trampova objava, izjava ili potez – kakvu on to poruku šalje? Odgovor je zapravo jednostavan: Tramp ne nagoveštava promenu strategije.

On isprobava nove načine da postigne isti cilj – zaustavljanje ubijanja i bezobzirnog razaranja – i, nadajmo se, postavljanje temelja za trajnu i održivu budućnost.
Stalno viđamo dokaze predsednikove spremnosti da problemu pristupi na nove načine. Samo bi Tramp potpisao zakon kojim se Rusija udara najtežim paketom sankcija do sada („Zakon Lindzija O. Grejema o sankcijama Rusiji i Iranu iz 2026.”), a zatim odmah potom izneo ideju o sporazumu vezanom za dizel gorivo. Posmatrajte ove poteze onakvima kakvi jesu – kao različite taktike, a ne kao promenu strategije.

Da li će to uroditi plodom? Verovatno ne. Ipak, umesto da kritikuju predsednika, trebalo bi ga pohvaliti što ulaže više truda i energije u okončanje ovog rata nego bilo koji drugi svetski lider.

KUDA IDE RAT?

Putin ima nedostižan cilj: da nastavi borbu sve dok Rusija ne ostvari značajne dobitke na bojnom polju. Trenutno, njegova jedina stvarna prednost je pretnja balističkim raketama, kojima može nemilosrdno i neprestano da gađa ukrajinske civile i infrastrukturu – ali Ukrajinci će, pre ili kasnije, pronaći način da se tome suprotstave. U međuvremenu, Kijev ne samo da vraća svoje teritorije, već Moskvi uzvraća istom merom – razornim udarima dugog dometa.

Čini se da su Rusi odlučni da provere mogu li Ukrajinci da izdrže još jednu zimu. Izdržaće. A šta onda?

Trenutno, najrealniji ishod je primirje koje bi obuhvatilo izvoz energenata i hrane, nakon čega bi intenzitet borbi opao, pretvarajući sukob u „zamrznuti”. Vrlo je verovatno da će se ruski hibridni i politički rat protiv Ukrajine i NATO-a nastaviti. To je ono što Rusi rade.

Možda ovo nije najbolji mir – ali bio bi početak. U međuvremenu, Trampov izaslanik nastavlja da radi iza kulisa kako bi osmislio još jedan sporazum – koji može, ali i ne mora da uspe.

Ko zna? Ono što sa sigurnošću znamo jeste da predsednik SAD mora imati Jovovo strpljenje i energiju „Enerdžajzer” zeke (Energizer Bunny) kako bi nastavio da neumorno radi, suprotstavljajući najotpornijeg svetskog lidera najtvrdokornijem ratu na svetu.

(19fortyfive.com/Dr Džejms Džej Karafano)

BONUS VIDEO – IZBODEN MUŠKARAC U NOVOM SADU: Napadač mu prišao dok je izlazio iz auta

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije