Vesti

SRPSKA MAJKA HRABROSTI IZ AMERIKE: Marina će voziti više od sedam sati sa 4-mesečnom bebom da bi glasala!

20. oktobar 2026.

Režim u Beogradu je učinio sve kako bi što više Srba u dijaspori sprečio da glasaju; gasio već postojeća biračka mesta, nije otvarao nova tamo gde je za njih bilo velikog interesovanja, odbijao zahteve za glasanje koji su poslati u roku…

Ali avaj…Umesto da obeshrabri birače, on je u njima probudio inat, pa će tako mnogi državljani Srbije izborni dan i vikend provesti na putu, prelazeći stotine i hiljade kilometara da bi glasali.

Među njima će biti i Marina Lutovac Lalić, koja će iz grada Šarlota, u američkoj državi Severnoj Karolini, krenuti kolima na dug put do Vašingtona, držeći u rukama – četvoromesečnu bebu!

-Vožnja do Vašingtona traje oko sedam sati, bez pauza, a sa mnom i suprugom će biti beba od četiri meseca i ćerka od pet godina. Sa nama će na put krenuti i moja majka i njen partner, koji su nam došli iz Srbije u goste, kaže Marina za Serbian Times.

Ona dodaje da su u Vašingtinu iznajmili apartman preko Airbnb i od odlaska na glasanje napravili porodično putovanje.

-Sa dvoje male dece to zahteva više organizacije, ali bilo nam je važno da odemo.

Marina i njen suprug su iz Beograda, gde su se školovali i izgradili karijere. U Ameriku su preselili 2019. godine, zbog posla.

-Ja vodim svoju marketinšku agenciju, a suprug je programer. Ovde odgajamo dvoje dece i gradimo život, ali Srbiju posećujemo svakih nekoliko meseci. Tamo su nam porodice i prijatelji, a važno nam je da i naša deca odrastaju povezana sa svojom zemljom.

Šta vas je motivisalo da krenete na tako dug put sa malom decom?

-Želimo promene. Želimo da se stane na put korupciji, bezakonju i tome da za jedne pravila postoje, a za druge ne. Oboje smo završili master studije i imali dobro plaćene poslove u Srbiji. Ali to što je nama bilo dobro nije značilo da ne vidimo kako žive ljudi oko nas. Gledali smo mlade, obrazovane i sposobne ljude koji ne mogu da dođu do posla ili ga gube, dok njihova mesta zauzimaju oni koji su se uhlebili preko stranke i veza. Ljude koji rade, a ne mogu da pokriju osnovne troškove, porodice koje skupljaju novac za lečenje dece, kaže naša sagovornica, pa nastavlja:

-A kada živiš u drugoj zemlji i vidiš kako sistem može da funkcioniše, još ti teže pada ono što gledaš u zemlji u kojoj si odrasla. Ni ovde nije sve savršeno, ali shvatiš da mnoge stvari koje smo prihvatili kao „tako mora“ zapravo ne moraju. Naše porodice su i dalje tamo. Ne mogu da kažem: „Mi smo otišli, nas se to više ne tiče.“ Tiče nas se, i zato nam sedam sati vožnje nije dovoljan razlog da ostanemo kod kuće.

Na pitanje kako komentarišete otežavanje glasanja dijaspori i neotvaranje biračkih mesta, ona odgovara:

-Kada ljudima otežavate da glasaju, oni se s pravom pitaju da li se njihovog glasa plašite. Država bi trebalo da nam omogući da koristimo svoje pravo, a ne da odlazak na glasanje postane čitav porodični i finansijski poduhvat. Posebno je teško gledati nefer igru onih koji su na vlasti više od deset godina, dok od građana očekuju da poštuju pravila koja oni sami prilagođavaju sebi.

Studenti su, ističe, inspiracija za mnoge…

-Ovi mladi ljudi su nas podsetili da ne moramo na sve da pristajemo. Pokazali su hrabrost i probudili mnoge koji su već odustali. Mi smo otišli iz Srbije, ali volela bih da nove generacije imaju realan izbor da ostanu. Zato osećam odgovornost i potrebu da ih podržim.

Šta mislite o komentarima da dijaspora ne treba da glasa jer ne živi u Srbiji?

-Ja sam u Srbiji odrasla, školovala se i izgradila karijeru. Tamo su moja porodica i koreni. Preseljenje u Ameriku to nije izbrisalo. I danas slavimo našu porodićnu slavu, moja ćerka zna šta je slava, govori srpski i kaže da je Srpkinja. Trudimo se da naša deca znaju odakle su i osećaju tu povezanost, iako odrastaju daleko od Srbije. Nismo prestali da pripadamo svojoj zemlji zato što smo se odselili, ističe Marina.

Ona podvlači da kao državljanka Srbije ima Ustavom garantovano pravo da glasa.

-A ovde u Americi imam i slobodu da glasam bez straha da ću zbog toga izgubiti posao ili ugroziti svoju porodicu. A to je ono što je za mene najtužnije u današnjoj Srbiji – kada vidim da se nečije siromaštvo zloupotrebljava da bi se kupio njegov glas za kilo brašna, paket namirnica ili obećanje zaposlenja. Ne osuđujem čoveka koji jedva sastavlja kraj s krajem. Osuđujem one koji njegovu muku koriste da bi ostali na vlasti. I osuđujem ono naše „pa šta“. Jer nas je upravo to „pa šta“ dovelo do toga da neki ljudi rade neoprostive stvari i nikada za njih ne odgovaraju. To gledanje samo svojih sitnih interesa i ćutanje dok se strašne stvari dešavaju nas je i dovelo do nedostatka odgovornosti, urušavanja moralnih granica i sistema koji štiti one od kojih bi trebalo da nas zaštiti.

Mogu li glasovi dijaspore da utiču na rezultat izbora?

-Apsolutno. Kada dovoljno ljudi kaže „moj glas ništa ne menja“, dobijemo ogroman broj onih koji su odustali. Zato mislim da je važno da svako uradi ono što je do njega. Među nama u dijaspori ima onih koji žele da se vrate i onih koji žele da njihove porodice u Srbiji konačno žive mirno i dostojanstveno. Iako živimo daleko, vrlo dobro znamo ko kod kuće čeka pregled, ko traži posao i ko razmišlja da li i sam mora da ode. Želim s ponosom da govorim odakle sam, bez da objašnjavam Amerikancima zašto su u mojoj zemlji stalno neki nemiri. Volim Srbiju i želim da bude bolje ljudima koji u njoj žive.

Za koga ćete glasati i zašto?

-Glasaću za broj 3, za mlade ljude koji su nas probudili i konačno glasno rekli da je car go. Za one koji su odbili da se ponašaju kao da je sve ovo normalno. Ne očekujem da neko preko noći reši sve probleme. Očekujem odgovornost, institucije koje rade svoj posao i vlast koja zna da je smenjiva. Želim da znanje i rad nešto znače, a da partijska knjižica ne odlučuje o tome ko zaslužuje priliku.

Šta biste poručili ljudima koji imaju pravo glasa, a još razmišljaju da li da izađu?

-Razumem umor i razočaranje. Razumem i zašto ljudi kažu da više nikome ne veruju. Ali ako svi odustanemo, kome smo onda prepustili da odlučuje? Glasanje je naše pravo, nije zakonska obaveza. Za mene je sada i lična odgovornost. Prema porodici koja je tamo, prema ljudima koji se bore i prema deci koju učim da nepravdu ne treba samo da prepoznaju, nego i da na nju reaguju. Ne možemo stalno da čekamo da neko drugi uradi teži deo posla, a da mi nastavimo kao da nas se ništa ne tiče. Neki ljudi su već preuzeli veliki teret i rizik. Najmanje što ja mogu jeste da im pružim podršku, zaključuje Marina Lutovac Lalić i na kraju dodaje:

-Mi ćemo tog jutra spakovati bebu, ćerku i krenuti na dug put do ambasade Srbije u Vašingtonu. Volela bih da jednog dana, kada me deca budu pitala, mogu da kažem: „Bilo nam je važno. Nismo samo pričali o tome, nego smo nešto i uradili.“