Preminuo Ratko Mladić | Srpska dijaspora

Ratko Mladić, nekadašnji komandant Vojske Republike Srpske i haški osuđenik preminuo je u 84. godini u Hagu, objavio je RTS.

Mladić je u junu 2022. pravosnažno osuđen u Haškom tribunalu na doživotnu kaznu, odnosno proglašen krivim za genocid i seriju zločina tokom rata devedesetih godina prošlog veka u Bosni i Hercegovini.

Ratko Mladić rođen je 12. marta 1943. u selu Božinovići – opština Kalinovik u sadašnjoj Republici Srpskoj.

Nakon završene osnovne škole u rodnom mestu odlazi u Sarajevo, gde neko vreme radi kao kvalifikovani metalostrugar u preduzeću „Tito”.

Želju iz detinjstva da bude učitelj, a potom i hirurg, zamenio je vojničkim pozivom, završivši visoke vojne škole.

Preciznije, u Beogradu je diplomirao na Vojnoindustrijskoj školi, a onda i na Komandno-štabnoj akademiji i to kao prvi u klasi. Oficirsku karijeru počeo je u Skoplju 1965. godine u Skoplju, gde je kao potporučnik bio komandir automatičarskog voda u puku – najmlađi u jedinici koju je predvodio.

Službovanje u Kumanovu i Štipu završio je 1991, kada je postao je jedan od pomoćnika komandanta Prištinskog korpusa Jugoslovenske narodne armije (JNA).

Iste godine prekomandovan je za komandanta Kninskog korpusa, unapređen u general-majora, a samo šest meseci kasnije dobio je čin general-potpukovnika i novu dužnost – komandant u komandi Druge vojne oblasti JNA u Sarajevu.

Mladićevi uspešni vojnički dani su se nizali, nastavio je „karijeru” u činu general-pukovnika kao komandant Glavnog štaba Vojske Republike srpske (VRS) od 1992. godine.

Predsednica RS Biljana Plavšić smenila ga je 1996. sa mesta komandanta Glavnog štaba VRS i pod pritiskom međunarodne zajednice i Haškog tribunala Mladić nije imenovan za načelnika Generalštaba.

Prema zvaničnim podacima, vojnu karijera u VRS završio je polovinom 1997. godine, dok nezvanično oficir VRS ostaje sve do penzionisanja u marta 2002, kada mu je ukazom predsednika RS prestala profesionalna vojna služba. Mladić je, kako stoji u vojnom dosijea, imao status aktivnog vojnog lica i u SR Jugoslaviji sve dok ukazom tadašnjeg predsednika Vojislava Koštunice, 28. februara 2001. godine, nije penzionisan.

Penziju je uredno primao do novembra 2005, kada mu je, pod pritiskom zapadnih zemalja i sve učestalijih zahteva Haškog tribunala za izručenjem, ukinuta.

Sva nepokretna imovina zamrznuta mu je stupanjem na snagu Zakona o zamrzavanju imovine haškim beguncima, usvojenog u parlamentu Srbije i Crne Gore 7. aprila 2006. godine.

Bio je član Saveza komunista i nosilac ordenja u bivšoj Jugoslaviji i Republici Srpskoj – Ordena za vojne zasluge sa srebrnim mačevima, Ordena Narodne armije sa srebrnom zvezdom, Ordena za vojne zasluge sa zlatnim mačevima i Ordena bratstva i jedinstva sa srebrnim vencem. Mladić je od 1996. oženjen Bosiljkom sa kojom ima sina Darka, dok je ćerka Ana pod nerasvetljenim okolnostima 1994. izgubila život u 23. godini.

OPTUŽNICA 

Ratko Mladić, general i komandant Vojske Republike Srpske od 1992. do 1996. godine, i do danas najveća prepreka Srbiji u procesu evrointegracija, optužen je pred Haškim tribunalom 25. jula 1995. za genocid, saučesništvo u genocidu, zločine protiv čovečnosti i kršenje zakona i običaja rata u BiH.

Na listi Mladićevih zločina su, prema optužnici Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju, genocid, progoni, istrebljenje i ubistva, deportacija i nečovečna dela, terorisanje civila, okrutno postupanje, napadi na civile, uzimanje talaca…

Optužnica je više puta proširivana, prvi put samo četiri meseca nakon podizanja – 16. novembra 1995. godine, i odnosi se na ratne zločine vezane za napad u julu 1995. na Srebrenicu koju su Ujedinjene nacije prethodno proglasile bezbednom zonom. Tereti se, takođe, i za uzimanje talaca iz redova osoblja mirovne misije UN.

Pod njegovom komandom, precizirano je, ubijeno je više od 7.000 muslimanskih zarobljenika na području Srebrenice. Događaj se smatra jednim od najvećih ratnih zločina od Drugog svetskog rata, a Haški tribunal ga je kvalifikovao kao čin genocida.

Mladić se tereti i za granatiranje Sarajeva, gde su snajperski ubijani civili sa okolnih brda iznad grada tokom opsade od 1992. do 1995, a odgovoran je i za logore Omarska, Keraterm, Manjaca i Trnopolje.

izmena optužnice 

Tužilaštvo Haškog tribunala je ponovo, 8. novembra 2002. godine, izmenilo optužnicu protiv ratnog komandanta Vojske Republike Srpske prema kojoj se, kako je precizirano, Mladić tereti za jedan slučaj genocida, sedam slučajeva saučesništva u genocidu i šest slučajeva kršenja zakona i običaja rata, uključujući ubistva, sprovođenje terora nad civilima i uzimanja talaca.

Obrazloženje za izmenu optužnice odnosilo se na potrebu da se konsoliduju prva i druga optužnica, odnosno u novoj su ostavljeni samo „najgori zločini”.

Izmene je trebalo da dozvole spajanje ove i optužnice protiv političkog lidera bosanskih Srba Radovana Karadžića, protiv koga je pojedinačna optužnica podneta 28. aprila 2000. godine i suđenje je u toku.

Tužilaštvo Haškog tribunala podnelo je i 13. maja prošle godine sudu predlog izmenjene i dopunjene optužnice protiv Mladića, navodeći da je, zajedno sa Karadžićem, bio „ključni čovek u zajedničkom zločinačkom udruživanju radi trajnog proterivanja muslimana, Hrvata i drugog nesrpskog stanovništva sa teritorije BiH koju su bosanski Srbi smatrali svojom”.

U delu optužnice koji se odnosi na zločine u opštinama koje su bosanski Srbi smatrali svojom teritorijom ostaje isti broj opština – šest je uklonjeno (Bihać-Ripač, Bosanska Gradiška, Doboj, Gacko, Nevesinje i Teslić), a šest novih dodato (Hadžići, Ilidža, Novo Sarajevo, Pale, Sokolac i Trnovo).

Iako je zadržala isti broj opština, izmenjena optužnica oslanja se na već ranije presuđene slučajeve u Haškom sudu, a izbačene su dve opštine za koje Tribunal nije doneo presudu.

Kao vrhovni komandant srpskih snaga, Mladić je optužen za planiranje, podsticanje i naređivanje svih zločina koje su njegovi potčinjeni počinili, a izmenom optužnice „išlo” se na preciziranje i otvaranje mogućnosti eventualnog objedinjavanja tog postupka sa suđenjem Karadžiću, odnosno doprinosu fer i efikasnijem procesu kada do njega dođe.

MLADIĆEVO BEKSTVO

Zvanični podaci ukazivali su da je Mladić bio u bekstvu od kraja 1996. godine. Tih godina svedoci su tvrdili da su ga viđali na brojnim lokacijama – od Beograda, preko okoline Valjeva i Pančeva do Romanije, Zlatibora, Cera….

Utvrđeno je da je u vojnim objektima boravio do početka 2002. godine i od tada do danas bio je nevidljiv za javnost i nedostupan domaćim i stranim istražnim organima.

Pokušaji hapšenja su propadali, međunarodni zvaničnici vršili pritisak na vlasti u Srbiji, a predstavnici policije i Tužilaštva za ratne zločine su poručivali da su „svi kapaciteti svih službi usmereni u cilju hapšenja Mladića”.

Najtraženiji haški optuženik bio je „kost u grlu” srpskih vlasti posebno u mesecima koji su prethodili njegovom hapšenju, usled činjenice da je „stajao” na evrointegracijskom putu države.

Zamenik tužioca za ratne zločine Bruno Vekarić izjavio je krajem prošle godine da nemogućnost Srbije da uhapsi Mladića košta zemlju više od milijardu evra godišnje izgubljenih investicija i pristupnih fondova Evropske unije, a 2010. Rasim Ljajić je tvrdio da dnevni troškovi hvatanja Mladića iznose između 15.000 i 30.000 evra.

Očekivano, Mladić je bio i tema tokom afere „Vikiliks” kada je, citirajući jednu od američkih diplomatskih depeša u svom posedu, sajt preneo izjavu španskog diplomate Ramona Abaroa da je suprotno tvrdnjama Vlada Srbije 2008. godine „savršeno znala gde je Ratko Mladić”.

Bramercov izveštaj, prosleđen 19. maja Savetu bezbednosti UN, konstatovao je da Srbija adekvatno sarađuje sa tim sudom kada je reč o pružanju pomoći u tekućim postupcima, ali da „uprkos jasno izraženoj volji ne ulaže dvoljne napore da pronađe preostale haške optuzenike”.

Haški tužilac je u izveštaju, čiji je veći deo bio posvećen problemima u potrazi za Mladićem i Goranom Hadžićem, tada naglasio da vlasti Srbije „izraženu želju za pronalaženje begunaca moraju da pretoče u konkretnu akciju i vidljive rezultate”.

Predsednik Srbije Boris Tadić u susretima sa svetskim i zvaničnicima Tribunala poručivao je: „Završićemo saradnju sa Hagom”… i dogodilo se – Tribunal je precrtao stavku „prioritet broj jedan”.