„Pravi Indijana Džons“ koji je pronašao izgubljeni grad Inka: „Nismo mogli da verujemo svojim očima“ | Srpska dijaspora

Jedan američki profesor tvrdio je 1911. godine da je otkrio drevno planinsko uporište poslednjeg kralja Inka, duboko u peruanskim Andima. Ipak, 53 godine kasnije, drugi istraživač dokazao je da je pogrešio, piše BBC.

„Danas više niko ne osporava da je ovo mesto drevne Vilkabambe“, tako je 1911. godine pisao profesor sa Jejla (Yale) koji je peruanske ruševine Maču Pikčua (Machu Picchu) predstavio celom svetu.

Hirama Bingama III (Hiram Bingham III) angažovali su meštani da potraži izgubljeni grad Inka, za koji su kružile legende da je prepun skrivenog blaga – a on je čvrsto verovao da je upravo to pronašao.

Međutim, 50 godina kasnije, Bingamovo uverenje osporio je drugi američki istraživač, prozvan „pravim Indijana Džonsom“ (Indiana Jones). U avgustu 1964. godine, Džin Sevoj (Gene Savoy) tvrdio je da je pronašao isti izgubljeni grad oko 60 kilometara severozapadno od Maču Pikčua (Machu Picchu).

GRAD IZ LEGENDI

Do početka 20. veka, Vilkabamba, što na kečua jeziku (Quechua), drevnom jeziku starosedelačkog stanovništva, znači „sveta ravnica“, postala je grad iz legendi, podjednako ukorenjen u predanjima i istoriji.

Nakon što 1536. godine nije uspeo da spreči španske konkvistadore da zauzmu prestonicu Kusko (Cusco), kralj Inka Manko (Manco) poveo je svoj poraženi narod u planine iza nje.

Prema predanju, tamo je nekoliko hiljada ljudi izgradilo palate i hramove u Mankovoj prestonici u izgnanstvu, gde je on sklonio svoje zlatno blago, blistave idole i mumije svojih predaka.

Prema zapisu fratra Martina de Murue (Martín de Murúa) iz 16. veka, koji je hroničarski beležio špansko osvajanje Perua, „Inke su u toj udaljenoj, odnosno zemlji izgnanstva, uživale gotovo podjednako u raskoši, veličini i sjaju kao u Kusku“.

Osim što je bila mesto izgnanstva, Vilkabamba je bila i centar otpora Inka, gde su planirali gerilsko ratovanje protiv Španaca i podsticali pobune u udaljenijim krajevima. Međutim, 1572. godine, suočeni sa invazijom, Inke su zapalile grad i pobegle.

Poslednju prestonicu Inka progutala je džungla, a njena lokacija vekovima je ostala misterija.

Još jedan istraživač kreće u ekspediciju

Godine 1964. Sevoj (Savoy), 37-godišnji istraživač iz Portlanda u Oregonu, stigao je u oblast u blizini Espiritu Pampe (Espíritu Pampa), zajedno sa peruanskim istraživačem Antoniom Santanderom Kaskelijem (Antonio Santander Cascelli). Meštani su u početku odbijali da ih odvedu do lokaliteta, plašeći se plemenske legende prema kojoj bi bogovi ubili svakoga ko bi otkrio njegovu lokaciju. Posle mnogo ubeđivanja, Peruanci su Sevoja i Santandera odveli do mahovinom prekrivenih ruševina Vilkabambe (Vilcabamba).

„Nismo mogli da verujemo svojim očima“, rekao je Sevoj. „Svakog dana sve je postajalo fantastičnije.“

Sevoj i Santander pronašli su ruševine rasute na tri planinske zaravni, među kojima su bili palata, građevine od granita i krečnjaka i fontane – samo prva zaravan bila je otprilike četiri puta veća od Maču Pikčua (Machu Picchu). Istraživanje tog područja navelo je Sevoja da poveruje da je „lokalitet bio utočište koje su koristili poslednji Inke, uhvaćeni u vrtlogu konačne borbe protiv novih osvajača“.

Međutim, već posle dve nedelje njihovi vodiči počeli su da ih napuštaju, uplašeni plemenskim sujeverjem. „Obično bi bili prijateljski nastrojeni i nasmejani“, rekao je Sevoj. „Ali kada bismo ih odveli u tu šumu, promenili bi se.“ Odlučili su da odu i da se kasnije vrate radi daljih istraživanja.

DŽUNGLA VEKOVIMA SKRIVALA GRAD

Džungla je vekovima skrivala grad, a oni koji su pokušavali da ga istraže morali su da se probijaju kroz stabla kapoka, puzavice, lijane i paprati. Prema jednom izveštaju, „velika stabla obavila su svojim korenjem zidove i terase, dok su njihove grane bile isprepletane lijanama debelim i snažnim poput telefonskih kablova“.

„Mrzim prokletu džunglu“, rekao je Sevoj, dodajući, međutim: „Radije bih tamo umro nego da je ne istražim.“

Otkriće Sevoja i Santandera nije dokazalo da su ruševine u Espiritu Pampi (Espíritu Pampa) bile poslednja prestonica Inka. Ipak, nešto što su tamo pronašli kasnije je dovelo do potvrde da je reč o Vilkabambi.

„Ovi crepovi su dosad najjači materijalni dokaz“, rekao je voditelj BBC-ja 1964. godine. „Po dizajnu su španski, ali u boji i oznakama nose karakterističan uticaj Inka.“

Njihov značaj kasnije je prepoznao Džon Heming (John Hemming), direktor Kraljevskog geografskog društva (Royal Geographical Society) u Londonu od 1975. do 1996. godine i stručnjak za Inke. Uspeo je da poveže svedočenja očevidaca o Vilkabambi, uključujući hronike fratra Martina de Murue (Martín de Murúa),  sa detaljima pronađenog lokaliteta.