Doći ću vozom: Novi esej Marka Prelevića u štampanom izdanju Nedeljnika | Srpska dijaspora

Manji bi skandal, manje bi zgražavanje bilo da sam rekao da želim da idem na prvu liniju fronta (naći će se već neki sukob!), ili da sam se učlanio u Stranku pa sada moram pod šatru da se veselim sa oblapornom gospodom na njihovoj poslednjoj vašarskoj turneji.

Manje bi ljudi tada, kunem vam se, presnijetilo, nego na te tri kratke reči:

„Doći ću vozom.“

Nisam, sem mog kolege i prijatelja B. R., naišao na makar jednu drugu osobu koja je podržala moj plan. Svi su pokušavali da budu racionalni, da mi predoče zašto je ta ideja preglupa, od onih koji su ponudili da dođu po mene, šta im teško, pa sve do pobornika BlaBla ili, o pakla, autobuskog prevoza.

Eh, ali za taj sam jadac znao!

Nema ni mesec dana kako je scenario bio isti: njih su dve već bile tamo, našim kolima, a ja sam morao nešto hitno da se pojavim, i u to vrelo subotnje popodne jedina opcija bio je autobus.

Male su Odisejeve muke za ono što sam preživeo na beogradskom žaropeku!; jedino što (valjda) nije bilo prosaca s kojima sam još morao da se tučem kada sam napokon stigao.

Prvo je trebalo naći tu novu autobusku stanicu, pompezno nazvanu „Beograd jug“, a na kojoj staju svi busevi koji su se zaputili na tu tamo bandu. „Beograd jug“ je neka vrsta fatamorgane: sve vreme je vidiš u daljini kako treperi, ali nemaš nikakvog pojma kako se do nje stiže. Na kraju sam u pomoć pozvao Google Maps, da me sprovedu od Južnog bulevara, i 35 mukotrpnih minuta kasnije obreo sam se na poljani na kojoj nije bilo vode, kioska, čak ni onog automata s kojim možeš da se posvađaš.

A to mi je bio najbolji deo putovanja: kada je vozilo poznatog auto-prevoznika napokon stiglo, klima je radila kao da majstor nikada nije promenio freon, gužva je bila tolika da sam jedva smestio gluteus na jedno slobodno mesto u zadnjem delu, blizu šaraga – mesta, naravno, nisu numerisana, i verovatno sam izgledao kao zadnja budala što sam to i pomislio i buljio u kartu – a buka je bila nesnosna: klinci u čarapama slušaju muziku, matorci u sandalama glasno gledaju TikTok.

Onda je autobus nekako krenuo, i tek što se izmigoljio iz Beograda – PAUZA. Onda smo čekali dvadeset minuta, i taman što smo prevalili pola puta do Jagodine – PAUZA.

CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA KOJI JE OD ČETVRTKA, 27. AVGUSTA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NEDELJNIK.RS/SHOP