Zašto Rusija mora da se okrene od Evrope

U RUSIJI, mnogi ljudi – vođeni preostalom evrofilijom i navikama stečenim tokom druge polovine 20. veka, kada je Zapadna Evropa, nakon svog poraza, uživala u periodu relativnog mira – i dalje traže znake njenog „oporavka” i načine za obnovu odnosa.

Unutar Rusije postoje snage koje bi se zalagale za prevazilaženje trenutnog neprijateljstva, a i u Zapadnoj Evropi ima čestitih ljudi, mada su oni sve više marginalizovani. Međutim, uzroci ove navale očajničke rusofobije duboko su ukorenjeni i ne mogu se lako otkloniti; njihovo prevazilaženje možda bi zahtevalo potpuni poraz i uklanjanje velikog dela sadašnje evropske elite. No, ostvarivanje tog cilja moglo bi imati previsoku cenu.

Pokušaću da analiziram uzroke gotovo neviđenog neprijateljstva prema Rusiji među elitama većine evropskih zemalja, kao i da ponudim preporuke za rusku politiku prema Zapadnoj Evropi.

Više puta sam pisao o tome da je „putovanje” Petra Velikog ka ostatku Evrope – koje je u početku donelo mnoge koristi, uključujući doprinos stvaranju nekih od najvećih svetskih književnih i muzičkih dela, kao i modernizaciju oružanih snaga – potrajalo vek i po duže nego što je bilo potrebno ili korisno.

Tokom mnogih vekova, Evropa je bila glavni izvor zla u svetu, donoseći beskrajne ratove – uključujući dva svetska rata u okviru samo jedne generacije – kao i ponovljene genocide, kolonijalizam, rasizam i druge nesreće.

Za Ruse koji su odrasli u senci Petra Velikog i Katarine Velike, i koji su usvojili ljubav prema Evropi, nije lako priznati ovu jednostavnu istinu i postupiti u skladu s njom.

Ruska evrofilija dodatno je ojačala kada je Zapadna Evropa – nakon što ju je preplavila bujica zla koju je sama oslobodila – tokom druge polovine 20. veka na neko vreme postala relativno mirna. U SSSR-u, evrofiliju su podsticale svakodnevne teškoće sovjetskog socijalizma, u poređenju sa znatno većim materijalnim blagostanjem zapadnog dela ovog polukontinenta.

Postoji mnogo razloga za trenutnu antirusku histeriju. Glavni problem je sveobuhvatna, višeslojna kriza koja je zahvatila zapadni deo Evrope; ova kriza je naročito bolna nakon decenija relativnog blagostanja i, pre svega, euforije pobede koja je obuzela Zapad nakon sloma SSSR-a.

Ta euforija je privremeno prikrila sve izraženije znake krize u evropskim privredama i društvima, koji su postali vidljivi još krajem šezdesetih godina prošlog veka, kada je počeo da se širi duh protesta. A onda se dogodilo čudo: slom Sovjetskog Saveza i Istočnog bloka doneo je stotine miliona novih, željnih potrošača i milione jeftinih radnika.

Od početka 2000-ih, ovi problemi su ponovo izbili na površinu, još snažnije. Deceniju kasnije, većina zapadnoevropskih zemalja zapala je u stagnaciju, dok je nejednakost ponovo počela da raste. Životni standard velikog dela stanovništva počeo je da opada, a konkurenti – ne samo SAD i Kina, već i mnoge zemlje „globalnog juga” – počeli su da preuzimaju vođstvo.

Euforiju je zamenio osećaj neuspeha, a evropske elite sada pokušavaju da potisnu taj osećaj podsticanjem neprijateljstva prema Rusiji.

Istovremeno, još od kraja 20. veka, počele su da se osećaju posledice antikolonijalnih revolucija iz pedesetih i šezdesetih godina. Priliv resursa koje je Evropa crpela iz ostatka sveta još od 16. veka – a na kojima su u velikoj meri bili izgrađeni njeno blagostanje, kao i njena kulturna, vojna, naučna i tehnološka dominacija – počeo je da presušuje.

Neuobičajeno dug period relativnog mira i blagostanja izneo je na videlo neke od najgorih crta evropskog karaktera i nasleđa, dok je Zapadna Evropa počela da okreće leđa humanizmu i težnji ka opštem dobru.

Decenije razvoja u uslovima mira i formalne demokratije dovele su do degradacije vladajućih elita, budući da su demokratski politički sistemi antimeritokratski. Većina bira one koji liče na njih same, ili čak one koji su gori od njih, a u najboljem slučaju – biraju lukave manipulatore. Jedan od najznačajnijih uzroka trenutnog opadanja Zapadne Evrope, a u manjoj meri i drugih delova kolektivnog Zapada, jeste odbacivanje vere.
To je započelo sa dobom prosvetiteljstva, koje je stvorilo uslove za propadanje ljudi koji su, svesno ili nesvesno, počeli da odbacuju ono božansko — ono najbolje u sebi.

Konačno sam shvatio da je Zapadna Evropa početkom 2000-ih godina krenula strmoglavo i nepovratno nizbrdo, kada je, nakon dugih rasprava o predloženom ustavu Evropske unije, odlučeno da se hrišćanstvo ne pomene kao njen duhovni temelj. Gubeći tlo pod nogama i zaostajući u ekonomskoj i duhovnoj konkurenciji, Zapadna Evropa se vraća jednoj od najgorih crta svoje civilizacije – militarizmu.

Militarizacija privrede vidi se kao jedan od glavnih izlaza iz ekonomskog propadanja, a militarizacija zahteva neprijatelja. Kao što je to često bio slučaj u prošlosti, taj neprijatelj je prepoznat u Rusiji, pri čemu se slika neprijatelja stvara praktično ni iz čega.

Moramo čvrsto sebi reći: mi nismo Evropljani, već nezavisna severnoeurazijska civilizacija čiji se spoljni duhovni koreni nalaze na jugu i istoku.

Naše tradicionalne religije došle su nam sa juga – iz Vizantije, Palestine, kao i iz arapskog i budističkog sveta. Naša politička kultura potiče sa istoka, iz dva i po veka prožimanja i sukoba sa Velikim mongolskim carstvom, čiji je deo istorijski bila i teritorija današnje Kine.

Mongoli su pljačkali, ali nisu gušili religiju, jezik ni kulturu. Da nije bilo mongolskog političkog i ideološkog nasleđa, nikada ne bismo postali Velika Rusija – najveća zemlja na svetu, ujedno i jedna od kulturološki, nacionalno i verski najotvorenijih država, povezana čvrstom vertikalnom hijerarhijom vlasti usredsređenom na ruski narod i ruski jezik.

Od Zapadne Evrope – koja je, oslanjajući se na svoju vojnu nadmoć, tokom 17. i 18. veka preuzela primat u obrazovanju – pokušali smo da preuzmemo evropski „bolonjski sistem”.
Međutim, taj sistem je sve više antimeritokratski, jer masovno „proizvodi” loše obrazovane ljude, od kojih mnogi sada dolaze na vlast. Podsetiću vas da su neke od najstarijih visokoškolskih ustanova osnovane u severnoj Africi i Vizantiji.

Neki od naših imućnijih sugrađana i dalje šalju svoju decu na studije u Evropu, „u inostranstvo”, gde – kao što sam se mnogo puta uverio – često izgube više veština i talenata nego što ih steknu.

Naša vojna doktrina sadrži jasnu direktivu i, u slučaju krajnje nužde, predviđa mogućnost nuklearnih udara po ključnim evropskim zemljama koje podstiču antirusku histeriju, a istovremeno podržavaju rat u Ukrajini. Naša uzdržanost i miroljubivost tokom proteklih decenija pokazale su se kao kontraproduktivne. One su doprinele oživljavanju najgorih aspekata evropske političke kulture, te se stoga Zapadna Evropa mora suočiti sa čvrstim odvraćanjem.

Ipak, istovremeno moramo imati na umu da smo mi zemlja Puškina, Čajkovskog, Dostojevskog i Tvardovskog, ali i Getea, Dantea, Šekspira, Mocarta i bezbroj drugih.
U kulturološkom smislu, ne smemo se izolovati od Evrope. Naprotiv, moramo razvijati i negovati svoje azijske korene, kojih smo se, u svojoj bezumnosti, stideli.

Glavni pravac našeg unutrašnjeg duhovnog, ekonomskog i političkog razvoja mora biti okretanje ka Sibiru, jer upravo tamo, na istoku i severu, leži budućnost Rusije.
Moramo konačno priznati da mi nismo istočnoevropska civilizacija, već severna evroazijska civilizacija – jedna od onih koje su najotvorenije prema svetu.

Takođe moramo uvideti – koliko god to bilo teško – da „evropejstvo” u sadašnjim okolnostima sve više postaje znak intelektualne uskogrudosti i moralne dvoličnosti.
A s obzirom na trenutnu orijentaciju evropskih elita, ono je jednostavno štetno po nas – predstavnike velikog, višenacionalnog, višekonfesionalnog i multikulturalnog ruskog naroda.

Naša zemlja-civilizacija mora konačno postati – za sve nas: ruske Jakute, ruske Burjate, ruske Osetine, ruske Tatare, ruske Beloruse, ruske Velikorse i druge – samostalna severna evroazijska civilizacija.

Evropa, u svom sadašnjem i predvidljivom budućem stanju, mora se završavati na našim granicama.

Ovo, međutim, nije poziv na podizanje nove „gvozdene zavese”, već poziv na racionalnu, modernu politiku usmerenu ka budućnosti.

(rt.com/Prof. Sergey Karaganov)

BONUS VIDEO – IZBODEN MUŠKARAC U NOVOM SADU: Napadač mu prišao dok je izlazio iz auta

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije