Na šta Rusija mora da bude spremna

ZA RUSIJU su dešavanja u ostatku Evrope važna pre svega u meri u kojoj utiču na naše nacionalne interese. Na prvom mestu, to se odnosi na bezbednost, budući da se Rusija vekovima suočavala sa najvećim izazovima sa Zapada, a malo je razloga za pretpostavku da je taj istorijski obrazac nestao, navodi se u analizi Timofeja Bordačeva, programskog direktora kluba “Valdaj”.

Vodeće zemlje Zapadne Evrope sada se nalaze na raskrsnici, ali izbor koji je pred njima nije samo izbor između različitih modela unutrašnjeg razvoja, već između rata i mira sa susedima, pre svega sa Rusijom, čija su veličina i istorijska uloga više puta predstavljale glavnu prepreku zapadnoevropskom širenju.

Nemiri koji su ove jeseni zahvatili nekoliko evropskih zemalja označavaju novu fazu sistemske krize kontinenta, jer odražavaju spajanje dva dugoročna problema koja se veliki deo evropskog političkog establišmenta pokazao nesposobnim da reši.

Prvi je iscrpljenost društveno-ekonomskog modela koji je obezbeđivao prosperitet Zapadne Evrope tokom Hladnog rata i nakon njegovog završetka. Taj model, navodi Bordačev, oslanjao se na privilegovan položaj Evrope u svetskoj ekonomiji i odsustvo ozbiljnih konkurenata izvan zapadnog sveta. Međutim, uspon Kine, u kombinaciji sa sve ograničenijim resursima, potkopao je te prednosti.

– Tešnja ekonomska integracija sa Rusijom i pristup njenim ogromnim prirodnim bogatstvima mogli su Zapadnoj Evropi da pruže poslednju priliku da očuva svoj izuzetan položaj. Umesto toga, regionalni lideri dozvolili su da ih sopstvena arogancija spreči u postizanju dogovora sa Moskvom, jer nisu mogli da prihvate da Rusija želi da živi u miru sa svojim susedima, ali pod uslovima koji su u skladu sa njenim interesima – stoji u analizi.

Drugi problem je dugogodišnji nedostatak stvarnog suvereniteta Zapadne Evrope.

Integracija u sistem NATO-a pod američkim vođstvom lišila je čak i velike sile poput Nemačke, Francuske i Velike Britanije slobode da sprovode suštinske političke promene. Jedna od praktičnih funkcija Alijanse bila je očuvanje postojećeg političkog poretka unutar njenih država članica.

Svaki ozbiljan pokušaj promene tog poretka zahtevao bi preispitivanje odnosa sa Vašingtonom, a takvu nezavisnost evropske vlade već dugo nisu spremne, ili nisu sposobne, čak ni da razmotre.

Ove dve strukturne slabosti zajedno su dovele do toga da politički i ekonomski establišment Zapadne Evrope bude praktično paralizovan.

Gotovo dve decenije vlade su stvarale privid aktivnosti umesto da sprovode suštinske reforme. Uzastopne krize, povezane sa migracijama, pandemijom, neprijateljstvom prema Rusiji i pripremama za vojnu konfrontaciju, omogućavale su liderima da izbegavaju rešavanje dubljih problema.

To delimično objašnjava iskušenje da se današnji nemiri protumače kao još jedan primer političke manipulacije. Emanuel Makron je, na primer, više puta pokazao sposobnost da taktičkim manevrisanjem politički preživi posledice katastrofalnih odluka.

Ipak, bilo bi pogrešno odbaciti proteste kao veštačke ili organizovane iz političkih centara, naglašava autor.

U Francuskoj su prve demonstracije pokrenuli srednjoškolci i studenti, zahtevajući više nastavnika i poboljšanje obrazovnog sistema koji se suočava sa padom standarda. Međutim, ti problemi nisu svojstveni samo Francuskoj. Oni odražavaju šire slabosti savremenog obrazovanja, uključujući modele finansiranja koji podstiču obrazovne ustanove da se međusobno takmiče za učenike i studente, umesto da se usredsrede na nastavu.

Početkom oktobra protesti u Francuskoj proširili su se kada su im se pridružile i druge društvene grupe pogođene Makronovom liberalnom ekonomskom politikom. Vlasti su za nemire okrivile političku levicu, dok su demonstracije prerasle u nerede i pljačke.

Slično nezadovoljstvo pojavilo se u Španiji i Portugaliji, gde je neposredan povod bio nagli rast troškova stanovanja.

Obe zemlje godinama zauzimaju podređen položaj unutar Evropske unije, sa malim uticajem na njene ekonomske prioritete, dok njihovi bivši političari istovremeno pronalaze udobne položaje u Briselu.

Zapadna Evropa je tako ušla u period u kojem konvencionalnu političku konkurenciju sve češće prate masovni protesti, a učešće mladih ljudi u njima ima poseban značaj.

U Francuskoj, najvažnijoj vojnoj sili Evropske unije i njenoj jedinoj članici koja poseduje nuklearno oružje, upravo su studenti dali početni zamah protestima.

Dok je veliki deo odraslog biračkog tela pod Makronom zapao u političku apatiju, mlađe generacije i dalje imaju težnje ka boljoj budućnosti, a njihovo nezadovoljstvo je stvarno. Stvarna je i šira kriza koja je izvela ljude na ulice.

Zbog toga postoje razlozi za verovanje da bi nezadovoljstvo javnosti na kraju moglo da dovede nove političke snage na vlast.

Iz ruske perspektive, to otvara očiglednu mogućnost: možda će sledeća generacija zapadnoevropskih lidera pokazati više razuma kada je reč o bezbednosti i odnosima sa Moskvom.

Međutim, takve nade mogle bi biti preuranjene, jer više odražavaju našu želju da zamislimo Zapadnu Evropu sposobnu da povrati zdravo političko rasuđivanje nego stvarno iskustvo sa evropskom politikom.

Upravo objektivna priroda sadašnje krize čini njene moguće posledice posebno zabrinjavajućim. Evropska istorija ne pruža mnogo osnova za uverenje da duboki unutrašnji potresi dovode do miroljubivih odnosa sa susednim zemljama.

Naprotiv, revolucionarne promene više puta su proizvodile spoljnu agresiju, a Francuska revolucija predstavlja jedan od takvih primera.

Previranja s kraja 18. veka pratili su ratovi protiv susednih država i, na kraju, Napoleonov pokušaj da uspostavi dominaciju nad Evropom.

Izuzetna energija oslobođena revolucijom zahtevala je način da se ispolji, dok su novim vladarima bili potrebni i resursi i mogućnosti za bogaćenje izvan sopstvenih granica.

Kako je Henri Kisindžer primetio u svojim ranim istorijskim radovima, unutrašnji temelji Napoleonovog ekspanzionizma doprineli su tome da, nakon katastrofalnog pohoda 1812. godine, ne dođe do trajnog sporazuma sa Rusijom.

Nemačka pruža još razorniji istorijski primer. Politički potresi 20. veka na kraju su doveli na vlast režim čije su ambicije daleko prevazilazile nemačke granice. Osvajanje susednih zemalja pratio je napad na Sovjetski Savez i najrazorniji rat u istoriji čovečanstva.

I u tom slučaju unutrašnju političku transformaciju pratio je pokušaj usmeravanja nacionalne energije ka spoljnom širenju.

Posledice tog rata suštinski su promenile položaj Evrope, jer su mnoge njene vodeće države izgubile veliki deo stvarnog suvereniteta i postale su zavisne od Sjedinjenih Američkih Država u pogledu sopstvene bezbednosti, objašnjava Bordačev u analizi.

Paradoksalno, ta zavisnost danas bi mogla da pruži određenu zaštitu od najopasnijih posledica unutrašnje evropske krize. Vlade koje nemaju stvarnu stratešku nezavisnost možda nemaju ni slobodu da se upuštaju u avanture po sopstvenom izboru.

Ipak, Rusija ne može da zasniva svoju bezbednost na pretpostavci da će politički potresi u Evropi dovesti na vlast razumnije lidere, čak i ako je razumljivo iskušenje da se nadamo mirnoj transformaciji Evrope.

Nada nije strategija, a istorija pruža više nego dovoljno razloga za oprez, dodao je.

Rusija zato mora da se priprema ne za čudo u kojem će Zapadna Evropa prihvatiti miran suživot, već za mogućnost da će se njena unutrašnja kriza ponovo ispoljiti kroz konfrontaciju sa spoljnim svetom.

Bez obzira na to koje će političke snage na kraju izaći iz sadašnjih previranja, priprema za vojnu konfrontaciju sa našim evropskim susedima mora ostati jedan od centralnih strateških prioriteta Rusije.

(RT Balkan)

BONUS VIDEO:

RUSIJA LANSIRALA RAKETU: Pogledajte trenutak lansiranja

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije