Ukrajina je obećala da će se boriti ako Zapad to plati

DA li Ukrajina treba da promeni svoju poruku? – Već četiri i po godine, poruka Ukrajine njenim saveznicima glasi jednostavno: „Dajte nam pomoć, a mi ćemo se boriti.”

Glavni zahtev Ukrajine prema onima koji je podržavaju svodio se, zapravo, samo na finansiranje. Nije bilo potrebe da se zapadne trupe izlažu opasnosti. Zemlje NATO-a pružale bi obaveštajnu i logističku podršku, dok bi ukrajinska vojska vodila celokupnu borbu protiv ruskih snaga. Time bi Ukrajina ne samo sačuvala sopstvenu nezavisnost, već bi i onesposobila Rusiju da vodi rat protiv bilo koga drugog.

Ukrajina se, u suštini, drži ovog javnog stava još od početka ruske invazije punog obima 2022. godine. Ali, u trenutnim okolnostima, da li je takav dogovor još uvek moguć? S obzirom na to da Rusija sve snažnije napada Ukrajinu, a podrška Zapada slabi, da li je Ukrajini potrebna znatno veća pomoć nego što je trenutno dobija? Ako jeste, onda njena javna komunikacija zahteva ozbiljan zaokret – kako u tonu, tako i u sadržaju.

Tokom prvih godina rata, zapadne zemlje su pružale podršku Ukrajini uz minimalan napor. Sa bezbedne udaljenosti, uspevale su – politički i ekonomski – da održe Kijev u borbi, dok je Rusija gubila ljudske živote i trošila ogromna materijalna sredstva. Sankcije uvedene Rusiji, posebno one koje su zabranile uvoz nafte i gasa, bile su skupe, ali ne i pogubne za zapadne ekonomije. Podrška javnosti za Kijev bila je snažna. Svake zime pojavljivala su se sumorna upozorenja o tome da li će Ukrajina uspeti da opstane, ali ona je svake godine izdržavala. Za Evropu i Sjedinjene Države, ovaj rat nije predstavljao svakodnevnu, hitnu krizu; bio je to, u velikoj meri, izolovan sukob.

Međutim, tokom poslednjih godinu ili dve, situacija u vezi sa ratom značajno se promenila. Ruske bombe zasipaju ukrajinske gradove žešće nego ikada ranije. Čini se da će ova zima biti neobično teška. Trampova administracija, koja ponovo krivi Ukrajinu za izbijanje rata, mogla bi da joj uskrati ključnu obaveštajnu i komunikacionu podršku. Evropske zemlje, sa druge strane, nisu u stanju da obezbede sve što je Ukrajini potrebno. U međuvremenu, sve učestaliji slučajevi podmetanja požara od strane ruskih agenata u zapadnim zemljama, sajber napadi na njihovu infrastrukturu i ulasci dronova u njihov vazdušni prostor razorili su predstavu da je rat bezbedno izolovan „tamo negde daleko”.

Dok se njihove ekonomije suočavaju sa poteškoćama, građani zapadnih zemalja postaju nestrpljivi zbog usmeravanja velikih novčanih sredstava za odbranu Ukrajine. Neki se jedva sećaju kada je rat počeo i izgubili su iz vida šta je zapravo u pitanju.

Ukrajina se uvek ponosila svojom sposobnošću da se brani, ističući da, uz adekvatnu podršku, David može biti više nego ravnopravan protivnik Golijatu. Međutim, deo te podrške više ne postoji. Iako bi to za Kijev bilo psihološki veoma teško, da li je sada potrebno otvoreno priznati da Golijat stiče prednost nad Davidom? Da li treba staviti do znanja da rat dolazi do egzistencijalne prekretnice, u kojoj je neophodan daleko odlučniji odgovor preostalih saveznika Ukrajine?

Poruka Ukrajine ne bi bila da je izgubila svoje izuzetne sposobnosti ili odlučnost, već da se opšti kontekst rata drastično promenio. Bez ikakve krivice Kijeva, rat je postao deo mnogo šireg geopolitičkog sukoba. Iran, Severna Koreja i Kina pružaju podršku Rusiji; pobeda Moskve nad Kijevom ohrabrila bi sve tri države u njihovim strateški ključnim delovima sveta.

Kada bi Ukrajina zauzela alarmantniji ton, šta bi mogla da zatraži od svojih saveznika? Mogla bi da traži različite oblike direktne vojne intervencije u Ukrajini, posebno u domenu protivvazdušne odbrane; pojačan vojni pritisak na Rusiju u baltičkom regionu; isporuku naoružanja koje joj je do sada uskraćivano, poput nemačkih raketa „Taurus”; ili pak partnere za sprovođenje masovne kampanje usmerene ka ruskom stanovništvu, sa ciljem da se potkopa vlast Vladimira Putina. Takođe, Ukrajina bi nesumnjivo želela da vidi da zapadne zemlje na neki vidljiv način uzvrate na ruske napade izvedene na njihovoj teritoriji.

Ukrajina bi takođe mogla da prilagodi svoju javnu retoriku tako da bude „manje usmerena na Ukrajinu, a više na Rusiju” – odnosno, da se fokusira na prirodu ruske države i potrebu za suzbijanjem njene pretnje u celini, umesto da prvenstveno govori o samoj Ukrajini, sa njenom složenom istorijom i manama koje njeni neprijatelji koriste protiv nje. Ako Ukrajina odluči da javno saopšti da je njena situacija postala kritičnija, preostaje joj malo vremena da okupi svoje saveznike radi pokretanja značajnih novih akcija. Do aprila, francuskog predsednika Emanuela Makrona – jednog od najvećih pristalica Ukrajine – mogla bi da zameni Marin le Pen, koja je govorila o obustavljanju finansijske pomoći Ukrajini i svođenju vojne pomoći isključivo na odbrambenu opremu i obuku. Britanski vojni budžet je pod velikim pritiskom, dok nemačka stranka AfD, čija popularnost raste, zagovara potpuni prekid pomoći Kijevu. Takođe, moguće je i da SAD zauzmu oštriji stav prema Ukrajini.

Uprkos svim ovim izazovima, Ukrajina možda procenjuje da je i dalje u stanju da nastavi borbu. Ona i dalje prima značajnu pomoć, naročito od EU, a sada proizvodi i veliki deo sopstvenog naoružanja. I dalje ima moćne i pouzdane saveznike, uključujući nordijske zemlje.Trampov ustupak Rusiji mogao bi se na kraju okončati ukoliko njegovi ustupci Kremlju ne dovedu do prekida vatre.

Ako Ukrajina smatra da još uvek poseduje ono što joj je potrebno za borbu, nema razloga da oglašava uzbunu većim intenzitetom. Međutim, ukoliko proceni da je rat poprimio egzistencijalni karakter, možda će imati ograničen vremenski okvir da svetu uputi novu, uznemirujuću poruku.

(19fortyfive.com/Tomas Kent)

BONUS VIDEO – IZBODEN MUŠKARAC U NOVOM SADU: Napadač mu prišao dok je izlazio iz auta

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije