„Granice među nama ne smeju biti granice našeg pamćenja” – Denis Bojić | Srpska dijaspora

Kroz savremenu, digitalnu i pokretnu postavku kampanje „Upoznajte srpsko stradanje”, Memorijalni centar Republike Srpske predstavlja međunarodnoj javnosti autentična svedočenja, arhivska dokumenta i potresne lične priče o žrtvama koje su decenijama često ostajale izvan globalne istorijske slike. Nakon zapaženih predstavljanja u svetskim metropolama poput Njujorka, Vašingtona, Čikaga, Rima i Beča, ova inicijativa donosi činjenice u najvažnije političke i akademske centre, ali se istovremeno snažno oslanja na srpsko rasejanje. Naši ljudi u dijaspori nisu samo publika već ključni partneri i most prema lokalnim institucijama, kao i čuvari dragocenih porodičnih arhiva koje tek treba otrgnuti od zaborava. U opsežnom razgovoru za medijski portal Rasejanje.info, direktor Memorijalnog centra Denis Bojić, autor zapaženog dokumentarnog filma „Svjedok”, govori o odgovornosti prema kulturi pamćenja, neposrednom radu sa svedocima i dugoročnom povezivanju sa našom zajednicom širom sveta.

Kampanja „Upoznajte srpsko stradanje” nastala je iz potrebe da činjenice, dokumenta i autentična svedočanstva predstavimo međunarodnoj javnosti, posebno u sredinama u kojima se o stradanju srpskog naroda nedovoljno zna. Decenijama su slika o Srbima i tumačenja ratova devedesetih na međunarodnom planu često nastajali bez dovoljno uvida u iskustva srpskih žrtava. Smatrali smo da je vreme da se taj prostor otvori i za njihove glasove.

Digitalni i multimedijalni pristup omogućava nam da sadržaje prilagodimo različitim sredinama, jezicima i generacijama. Pokretna postavka omogućava da sadržaji Memorijalnog centra stignu do ljudi u velikim svetskim gradovima, na mestima gde se svakodnevno susreću različite kulture i pogledi na istoriju. Na taj način ne čekamo da međunarodna javnost dođe do naših arhiva, već mi istorijsku građu približavamo njoj.

Predstavljanja u Njujorku, Vašingtonu, Beču, Rimu i Čikagu pokazala su da postoji prostor za ovakav pristup. Naš cilj nije da bilo koga ubeđujemo unapred formiranim stavovima, već da omogućimo da činjenice i svedočanstva budu dostupni onima koji žele da saznaju više. Jer, ako ne govorimo sami o svojoj istoriji, ne možemo očekivati da će je drugi predstaviti u njenoj punoj složenosti.

Šta posetioci mogu da vide u ovoj postavci i kako birate dokumenta, svedočanstva i lične priče koje predstavljate, vodeći računa o istorijskom kontekstu i dostojanstvu žrtava?

– Osnovu postavke čine digitalni i multimedijalni sadržaji koji javnosti približavaju istorijska stradanja srpskog naroda kroz činjenice, fotografije i autentična audiovizuelna svedočanstva sačuvana u bazi Memorijalnog centra Republike Srpske. Posetioci imaju priliku da se upoznaju sa sudbinama ljudi, porodičnim tragedijama i istorijskim okolnostima u kojima su se stradanja dogodila.

Za nas je posebno važno da iza svakog istorijskog podatka ostane vidljiv čovek. Iza broja stoji nečiji život, porodica, prekinuta budućnost i iskustvo koje je često decenijama ostajalo izvan šireg istorijskog i javnog prostora. Zato audiovizuelna svedočanstva imaju posebnu vrednost. Ona nam omogućavaju da čujemo glas svedoka, vidimo njegovo lice i neposredno se suočimo sa iskustvom koje prenosi.

Pri izboru sadržaja vodimo računa o njihovoj istorijskoj relevantnosti, verodostojnosti i mogućnosti da doprinesu razumevanju konkretnih događaja i sudbina. Svedočanstva posmatramo kao dragocene istorijske izvore, koji se čuvaju i obrađuju uz poštovanje prema ljudima koji su ih poverili Memorijalnom centru. Istovremeno, nastojimo da lične priče budu predstavljene u odgovarajućem istorijskom kontekstu, jer se pojedinačne sudbine ne mogu u potpunosti razumeti bez poznavanja okolnosti u kojima su nastale.

Naš zadatak nije da patnjom privlačimo pažnju, već da dokumentovanim činjenicama i ljudskim svedočanstvima doprinesemo potpunijem razumevanju istorije. Dostojanstvo žrtava mora ostati iznad svakog drugog interesa. Upravo na tome počiva i odgovornost Memorijalnog centra Republike Srpske.

Kakve reakcije izložba izaziva kod ljudi koji se prvi put susreću sa ovom temom? Koja njihova pitanja ili susrete posebno pamtite i razlikuju li se od razgovora sa našim ljudima u rasejanju?

– U razgovorima sa međunarodnom publikom posebno se uočava koliko su predstave o istoriji srpskog naroda često različite od stvarnog obima njegovog stradanja. Mnogi ljudi nemaju dovoljno saznanja o stradanju srpskih civila, o Genocidu nad Srbima u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, sistemu logora i masovnih zločina čiji je Jasenovac najpoznatiji simbol, ali ni o stradanju Srba tokom ratova devedesetih godina, progonu iz Hrvatske i zločinima u Podrinju i drugim krajevima.

Kada se prvi put susretnu sa svedočanstvom preživelog, fotografijom ili pričom o sudbini konkretne porodice, ljudi često shvate da o tim događajima znaju mnogo manje nego što su mislili. To je važan trenutak, jer istorija prestaje da bude udaljena tema o kojoj su čitali u novinama ili slušali u političkim raspravama. Pred njima se nalazi konkretan čovek i njegovo iskustvo.

Ne bih izdvajao pojedinačne reakcije kao merilo uspeha kampanje. Za mene je najvažnije kada ljudi pokažu iskreno interesovanje, postavljaju pitanja i požele da saznaju više, čak i onda kada se prvi put susreću sa temama koje su im potpuno nepoznate. To pokazuje da postoji prostor za razgovor zasnovan na činjenicama.

Razgovori sa našim ljudima u rasejanju imaju drugačiju dimenziju. Za mnoge od njih ove teme nisu samo istorija već i porodično iskustvo. Neki su napustili svoja ognjišta zbog rata, neki su izgubili članove porodice, a neki su odrasli slušajući priče roditelja i dedova o zavičaju koji su morali da napuste. Posebno je važno kada se susretnu iskustva starijih generacija i interesovanje mladih koji tek upoznaju porodičnu istoriju.

Upravo tu vidim jedan od najvažnijih rezultata kampanje: mogućnost da naši sunarodnici u rasejanju o stradanju svog naroda govore oslanjajući se na dokumentovana svedočanstva, dok međunarodna publika dobija priliku da te iste činjenice upozna neposredno.

Koliko predstavljanja u međunarodnim institucijama, poput američkog Kongresa, otvaraju prostor za dalje izložbe, saradnju sa ustanovama i upoznavanje šire javnosti sa srpskim stradanjem?

– Predstavljanje kampanje „Upoznajte srpsko stradanje”  u američkom Kongresu ima poseban značaj. Sjedinjene Američke Države imale su presudnu diplomatsku ulogu u postizanju Dejtonskog mirovnog sporazuma, a njihova politika snažno je uticala na međunarodne odnose i položaj Republike Srpske. Zato je važno što su svedočanstva o srpskim žrtvama dobila prostor u institucionalnom okruženju jedne od najuticajnijih država sveta.

Takav događaj ne treba posmatrati kao izolovano predstavljanje, već kao deo šireg procesa uspostavljanja kontakata, izgradnje poverenja i otvaranja prostora za institucionalnu saradnju. Posebno je značajno što su međunarodne aktivnosti Memorijalnog centra realizovane uz saradnju institucija Republike Srpske i što su privukle pažnju medija i javnosti u različitim zemljama.

Ne mislim da se jednim predstavljanjem menjaju politički stavovi ili da se višedecenijske interpretacije istorije mogu promeniti preko noći. Ali ovakve aktivnosti omogućavaju da se čuju činjenice koje su do sada bile nedovoljno poznate, da se uspostave novi kontakti i da se otvore vrata budućoj saradnji sa naučnim, kulturnim i obrazovnim ustanovama.

Za nas je važno da ovaj proces ima kontinuitet. Želimo da svedočanstva Memorijalnog centra budu dostupna istraživačima, univerzitetima, muzejima, školama i drugim institucijama koje mogu doprineti njihovom proučavanju i predstavljanju. Samo sistematičnim radom možemo obezbediti da stradanje srpskog naroda postane vidljiviji i ravnopravan deo međunarodnog istorijskog pamćenja.

Kako srpsko rasejanje može konkretno da pomogne da izložba stigne do novih gradova i publike izvan naše zajednice? Šta je potrebno da bi udruženja, crkvene opštine i kulturni centri organizovali njeno gostovanje?

– Srpsko rasejanje može imati izuzetno važnu ulogu u širenju ove kampanje. Naši ljudi u inostranstvu najbolje poznaju sredine u kojima žive, lokalne institucije, kulturne ustanove, obrazovne centre i mogućnosti za povezivanje sa širom javnošću. Oni mogu biti važna spona između Memorijalnog centra Republike Srpske i sredina u kojima postoji interesovanje za istoriju srpskog naroda.

Pomoć ne mora da podrazumeva velike organizacione ili finansijske kapacitete. Ona može početi uspostavljanjem kontakta sa lokalnim muzejima, bibliotekama, univerzitetima, kulturnim centrima i drugim ustanovama, predlaganjem mogućih lokacija za predstavljanje, povezivanjem sa lokalnim medijima i informisanjem javnosti o značaju kampanje.

Posebnu ulogu mogu imati srpske pravoslavne crkvene opštine, udruženja i dopunske škole, jer okupljaju ljude različitih generacija i održavaju vezu sa jezikom, kulturom i istorijskim nasleđem. Međutim, naša namera nije da se obraćamo isključivo srpskoj zajednici. Želimo da sadržaji budu dostupni i lokalnom stanovništvu, ljudima koji nemaju neposrednu vezu sa srpskim narodom, ali žele da upoznaju istorijske činjenice.

Svi koji su zainteresovani za predstavljanje kampanje u svojim gradovima mogu se obratiti Memorijalnom centru Republike Srpske putem zvaničnih kontakt podataka ustanove. U razgovoru sa potencijalnim partnerima možemo razmotriti mogućnosti saradnje, uslove gostovanja i način na koji bi se sadržaji najbolje predstavili lokalnoj publici.

Voleo bih da saradnju sa našim ljudima u rasejanju razvijamo dugoročno, a ne samo povodom jednog događaja. Ako u svakom gradu uspostavimo mrežu ljudi i ustanova spremnih da podrže kulturu pamćenja, stvorićemo uslove da ova svedočanstva nastave da žive i da stignu do novih generacija i novih sredina.

Mnoge porodice u rasejanju čuvaju fotografije, pisma, dnevnike i sećanja na stradale članove porodice. Kako mogu da dostave taj materijal Memorijalnom centru i kako izgleda put od porodične uspomene do stručno sačuvanog svedočanstva?

– Porodične arhive predstavljaju dragocen deo istorijskog nasleđa srpskog naroda. Fotografije, pisma, dnevnici, lični predmeti, dokumenta i usmena svedočanstva često čuvaju podatke koji nisu zabeleženi u zvaničnim dokumentima. Posebno je važno prikupljati tu građu od porodica koje danas žive daleko od mesta na kojima su se događaji odigrali.

Memorijalni centar Republike Srpske poziva sve koji čuvaju takvu građu da nam se obrate. Kontakt je moguće uspostaviti putem imejl adrese kontakt@mcrs.vladars.rs ili broja telefona +38751222999. Prvi korak je da nam predstave materijal koji poseduju i osnovne informacije o osobama i događajima na koje se on odnosi, kako bismo mogli da razgovaramo o mogućnostima njegovog dokumentovanja i očuvanja.

Važno je naglasiti da porodica ne mora da poseduje potpunu arhivu, niti da unapred zna istorijsku vrednost svakog dokumenta. Ponekad je jedna fotografija, pismo ili sačuvano sećanje dovoljno da otvori mogućnost za dalje istraživanje. Ono što jednoj porodici predstavlja ličnu uspomenu može biti važan izvor za razumevanje sudbine pojedinca, porodice ili čitave zajednice.

Nakon uspostavljanja kontakta, materijal se razmatra u odnosu na njegov sadržaj, poreklo i značaj za dokumentovanje stradanja. U zavisnosti od vrste građe i dogovora sa porodicom, moguće je razgovarati o njenom digitalnom dokumentovanju, stručnom obrađivanju i uključivanju u arhivsku celinu. Posebnu pažnju posvećujemo očuvanju konteksta, proveri dostupnih podataka i poštovanju porodice koja nam poverava svoju građu.

Naša namera nije da porodične uspomene odvojimo od ljudi kojima pripadaju, već da im pomognemo da budu sačuvane i da, uz odgovarajuću stručnu obradu, dobiju svoje mesto u istorijskom pamćenju. Tako lična i porodična istorija postaju deo šire građe koja će biti važna istraživačima i budućim generacijama.

Šta biste rekli ljudima koji imaju važna svedočanstva, ali se zbog bola, straha ili osećaja da njihova priča nije dovoljno značajna dvoume da ih podele? Kako pristupate tim razgovorima?

– Često se susrećemo sa ljudima koji smatraju da njihova priča nije dovoljno značajna, da su o onome što su preživeli već mnogo puta govorili ili da se posle toliko godina malo šta može promeniti. Međutim, upravo detalji koje oni pamte mogu biti od neprocenjivog značaja za razumevanje istorijskih događaja.

Svesni smo da neke priče nose bol koji traje decenijama. Postoje ljudi koji o određenim događajima nikada nisu govorili ni sa najbližima. Zato pristup svakom svedoku mora biti pažljiv, strpljiv i zasnovan na poverenju. Naš zadatak nije da od čoveka zahtevamo da ponovo proživljava ono za šta nije spreman, već da mu omogućimo da, ukoliko to želi, svoje iskustvo ostavi zabeleženo na način koji mu odgovara.

Kada razgovaramo sa porodicama, objašnjavamo im zašto je važno da se njihova svedočanstva sačuvaju. Istorijski dokumenti često mogu da utvrde datum, mesto i okolnosti jednog događaja, ali ne mogu uvek da prenesu šta je taj događaj značio za ljude koji su ga preživeli. To nam mogu reći samo oni koji su bili neposredni svedoci ili su život proveli noseći posledice gubitka.

Vreme je naš veliki protivnik. Mnogi svedoci su u poznim godinama i postoji opasnost da njihova iskustva zauvek ostanu nezabeležena. Zato želimo da ohrabrimo porodice da nam se jave, ali bez pritiska i bez osećaja da bilo kome nešto duguju. Njihovo poverenje je za nas obaveza.

Svedočanstvo ne mora biti dugo, niti osoba mora da pamti svaki detalj. Važno je da ono što može i želi da ispriča bude zabeleženo njenim rečima. Mi ćemo se potruditi da tom iskustvu pristupimo stručno, pažljivo i sa poštovanjem koje zaslužuju i svedok i ljudi o kojima govori.

Kako sadržaje izložbe približiti drugoj i trećoj generaciji Srba rođenih u inostranstvu, posebno onima koji slabije govore srpski? Kakvu ulogu u tome mogu da imaju dopunske škole, prevodi i obrazovni programi?

– Čuvanje i negovanje kulture pamćenja ne može se zasnivati samo na obraćanju generacijama koje neposredno poznaju istorijske događaje ili su porodično povezane sa njima. Naša obaveza je da pronađemo način da istorijsko iskustvo srpskog naroda približimo i mladima koji su rođeni i odrastaju u inostranstvu, u drugačijem jezičkom i kulturnom okruženju.

Za drugu i treću generaciju Srba u rasejanju posebno je važno da sadržaji budu dostupni na jeziku koji razumeju. Zato prevođenje svedočanstava na engleski i druge jezike predstavlja važan deo našeg rada. Na taj način mladi mogu da upoznaju istoriju svoje porodice i naroda čak i onda kada ne govore dovoljno dobro srpski jezik. Istovremeno, ti sadržaji postaju dostupni njihovim vršnjacima i nastavnicima koji ne pripadaju srpskoj zajednici.

Posebnu ulogu imaju dopunske škole srpskog jezika, srpska udruženja, crkvene opštine i kulturni centri. Oni već okupljaju mlade ljude i predstavljaju prirodno mesto za povezivanje jezika, porodične istorije i kulture pamćenja. Audio-vizuelna svedočanstva mogu biti važan obrazovni materijal, jer mladima omogućavaju da istorijske teme upoznaju kroz glas i lice čoveka koji govori o sopstvenom iskustvu.

Mislim da je važno da mladima istoriju ne predstavljamo isključivo kroz datume i činjenice koje treba zapamtiti. Potrebno je da razumeju ko su bili ljudi o kojima uče, kako su živeli, šta su izgubili i kako su istorijski događaji uticali na njihove porodice. Kada mlad čovek prepozna da se iza istorijske teme nalazi sudbina porodice slična njegovoj, uspostavlja se veza koja prevazilazi jezičke i geografske granice.

Zato vidim značajnu mogućnost za saradnju sa dopunskim školama, nastavnicima i obrazovnim ustanovama u rasejanju. Razvoj digitalnih i multimedijalnih sadržaja, prevedenih svedočanstava i obrazovnih programa može doprineti da kultura pamćenja postane deo obrazovanja mladih Srba širom sveta. Želimo da im omogućimo da istoriju svog naroda upoznaju na osnovu činjenica i autentičnih izvora, a ne samo posredno, kroz tuđa tumačenja.

U filmu „Svjedok” , kroz rad patologa prof. dr Zorana Stankovića, govorite o stradanju i sudbinama žrtava i njihovih porodica. Šta Vam je bilo najteže da prenesete na filmsko platno i šta su Vam reakcije publike u inostranstvu otkrile o tome koliko se o tim sudbinama zna?

– Film „Svjedok” za mene ima posebnu težinu, pre svega zbog ličnosti i dela profesora doktora Zorana Stankovića. Njegov rad pokazao je koliko su stručnost, istrajnost i lična hrabrost važni u utvrđivanju činjenica o stradanju srpskog naroda. Iza sebe je ostavio dragocenu dokumentarnu građu i saznanja o žrtvama i okolnostima njihovog stradanja, bez kojih bi naše razumevanje mnogih događaja bilo nepotpuno.

Najteže je bilo pronaći meru između stručnog i dokumentarnog prikaza njegovog rada i ljudske dimenzije tragedija sa kojima se susretao. Forenzička građa i utvrđivanje identiteta žrtava imaju svoju stručnu i dokaznu vrednost, ali iza svakog posmrtnog ostatka nalazi se čovek, a iza svakog utvrđenog identiteta porodica koja je godinama čekala odgovor.

Želeli smo da filmom sačuvamo ne samo svedočanstvo o radu jednog čoveka već i nasleđe koje je ostavio budućim generacijama. Zato sam i govorio o „Svjedoku”  kao o svojevrsnom testamentu. Ono što danas dokumentujemo postaje istorijski izvor za vreme u kojem više neće biti ljudi koji mogu neposredno da govore o onome što su preživeli ili istraživali.

Međunarodna predstavljanja i susreti sa publikom dodatno su potvrdili koliko je važno da ovakve priče budu dostupne i izvan našeg jezičkog i kulturnog prostora. Ne možemo očekivati da ljudi u inostranstvu poznaju sve okolnosti stradanja srpskog naroda, ali možemo im omogućiti da se sa njima upoznaju kroz autentična svedočanstva i dokumentovane činjenice.

Kada predstavite film koji govori o konkretnim ljudima, njihovom radu, stradanju i porodicama koje su ostale iza njih, istorijska tema dobija ljudsku dimenziju koja prevazilazi geografske i političke granice. Za mene je to suština dokumentarnog stvaralaštva posvećenog kulturi pamćenja: da sačuvamo ono što bi bez takvog rada moglo biti izgubljeno i da omogućimo budućim generacijama da razumeju ne samo šta se dogodilo već i šta je to značilo za ljude koji su taj teret nosili.

Koja su naredna predstavljanja izložbe u planu i kakvu biste dugoročnu saradnju sa srpskim rasejanjem želeli da uspostavite, kako se podrška ne bi završila jednim gostovanjem?

– Naša namera je da međunarodna kampanja „Upoznajte srpsko stradanje” nastavi svoj put kroz najvažnije svetske centre. Nakon Njujorka, Beča, Rima, Vašingtona i Čikaga, želimo da ovu priču predstavimo i u drugim sredinama u kojima živi naš narod, ali i tamo gde se donose važne političke, akademske i društvene odluke. Naš cilj nije samo da izložbu vidi što veći broj ljudi, već da dokumentovana svedočanstva o srpskom stradanju postanu dostupna međunarodnoj javnosti, naučnim institucijama, univerzitetima i generacijama koje dolaze.

Međutim, za nas je mnogo važnije ono što ostaje nakon svakog predstavljanja. Ne želimo da saradnja sa srpskim rasejanjem bude svedena na jedno gostovanje, jednu izložbu ili jedno okupljanje. Želimo da izgradimo trajnu mrežu ljudi i organizacija koji će biti aktivni učesnici u stvaranju kulture pamćenja srpskog naroda.

Memorijalni centar Republike Srpske već je uputio javni poziv porodicama poginulih i nestalih, preživelim svedocima i potomcima stradalih Srba u ratovima devedesetih godina i Drugom svetskom ratu da ostave svoja svedočanstva. Taj poziv je upućen i našem narodu u rasejanju, bez obzira na to gde danas živi.

Naša obaveza je da ta sećanja sačuvamo dok još imamo kome da postavimo pitanje, dok još postoji neko ko može da ispriča priču o svom ocu, bratu, sinu ili dedu. Jer kada izgubimo svedoka, a nismo zabeležili njegovo svedočanstvo, izgubili smo nešto što se više nikada ne može nadoknaditi.

Kultura pamćenja ne gradi se jednom izložbom, niti je to posao jedne institucije ili jedne generacije. To je dugoročna nacionalna obaveza u kojoj svaki čovek može dati svoj doprinos.

Želimo da srpsko rasejanje ne bude samo publika kojoj predstavljamo našu istoriju, već aktivan učesnik u njenom dokumentovanju i očuvanju. Jer granice između nas ne smeju biti granice našeg pamćenja. Gde god živeo jedan Srbin koji čuva sećanje na stradanje svoje porodice, tu postoji i deo istorije koju Memorijalni centar Republike Srpske ima obavezu da sačuva za buduće generacije.

Katarina Krstić-Tadić, medijski portal Rasejanje.info

Izvor: Rasejanje.info