Vesti

KOLUMNA, KOVAČEVIĆ: Zašto je Tramp puk’o ko zvečka i zašto će “impičment” biti spas za njega…

5. novembar 2026.

I dok se na izborima u Srbiji bila bitka za slobodu i svrgavanje kriminalnog režima, na drugoj strani sveta, u Americi, sve je proteklog utorka više podsećalo na pijačni barometar, tačnije referendum o ceni benzina, a bogami i dizela.

Amerikance možda možeš da praviš budalama i ponižavaš pričama o osvajanju Grenlanda i Paname, prisajedinjenju Kanade, menjanju imena jezera i zaliva, da im radiš sve što poželiš, ali jedno ne smeš – ne diraj im cenu gasa!

Jer zbog toga – pada vlada!

Sreća Trampova da su ovo bili tzv. Midterm izbori, da se nije glasalo o njegovom mandatu, inače bi u ovom trenutku Melanija već pakovala haljine i šeširiće iz ormara u Beloj kući.

Ali nije baš da je mnogo bolje od toga.

Naime, zahvaljujući katastrofalnom izbornom porazu i gubljenju većine u oba Doma Kongresa, Tramp će završne dve godine mandata u Beloj kući provesti kao musavi deran koji će za svaki lolihip iz izloga, zakon i odluku u Senatu i Predstavničkom Domu, morati da kleči pred nadmoćnom demokratskom većinom.

I Boga moliti da demokrate opet ne krenu putem njegovog impičmenta.

A nije da se nije mogao naslutiti ovakav krah, jer je pred same izbore Trampov predsednički rejting pao na rekordno bednih 31%, što je najmanje što je jedan američki predsednik imao u proteklih 20 godina, uključujući tu i senilnog Bajdena, od koga je Tramp (s razlogom) pravio sprdnju.

Pomenuo sam cenu benzina, koja je svakako bila presudni faktor, uz sve ostale ekonomske reperkusije koje ta cena sa sobom nosi, inflaciju i visoke troškove života koje nije pratio odgovarajući rast plata.

Amerikanci se u principu ne bune mnogo kad njihovi predsednici kreću u ratne avanture, osim ako ih to ne udari po džepu, kao ovaj put.

Zato su vojne intervencije obično najbolje rešenje pred kraj prvog mandata, što su mnogi predsednici koristili za bildanje rejting i kao uvod u novu kampanju. Taj put se Trampu u slučaju Irana nije isplatio.

Proksi rat koji je Amerika vodila na konto izmišljenih optužbi o iranskom nuklearnom programu i za račun Izraela, rat u kome je mnogo više izgubila nego što je dobila (ako je uopšte nešto dobila), koštaće Trampa i republikance ne samo izgubljene većine u Kongresu nego i, vrlo verovatno, izgubljenih predsedničkih izbora koji slede za dve godine, ma ko bio predsednički kandidat.

A znamo zasigurno da Tramp to biti neće.

Što jednim delom i objašnjava sumanute poteze kojima je bildao poziciju Netanjahuovog režima na Bliskom istoku, uklanjajući sve njegove potencijalne pretnje, od Sirije do Hamasa i Hezbolaha, istovremeno srozavajući svoj rejting kući, od Aljaske do Floride.

Para vrti gde burgija neće. Pogotovo ako su pare jevrejske i dolaze iz famoznog AIPAC-a, lobističke grupe sa budžetom većim od nekih evropskih država.

Uostalom, i Srbija je na sopstvenim leđima osetila tu Trampovu opsesiju izraelskim novcima, potpisujući Vašingtonski sporazum koji nam je mnogo više odneo nego što je doneo, sporazum čija je jedina svrha bila da i mi i tzv. Kosovo preselimo ambasade u Jerusalim, od koga je Netanjahu napravio novu izraelsku prestonicu, zabijajući tako nož u srce Palestincima i Arapima.

Tramp bi, tako, ubuduće mnogo veće šanse imao ako se kandiduje za neku funkciju u Izraelu nego u SAD.

Svojim nepromišljenim spoljnopolitičkim potezima na domaćem terenu učinio je praktično nemoguće, pretvarajući na ovim izborima republikansku tvrđavu Teksas u demokratsku prćiju, što je doskora delovalo nezamislivo.

Kako bilo da bilo, Trampu predstoje dve godine suvog pakla u Beloj kući, dve godine koje bi vrlo lako mogle da budu uvod u dva mandata nekog demokratskog predsedničkog kandidata u Vašingtonu.

Hoće li to promeniti šta u njegovom ponašanju i politici? Teško. Osim onoga na šta bude prinuđen zbog manjka senatora i kongresmena na Kapitol hilu.

Tramp je samoniklo cveće, on političku karijeru nije gradio kroz stranačke vode, prolazeći čistilište kompromisa i dilova sa svim i svakim.

Ta činjenica je od njega napravila veliko osveženje na političkoj sceni u prvom mandatu, pa su te 2016. mnogi pomislili da smo stvarno dobili političara i predsednika koji će u paramparčad rasturiti okoštalo tkivo duboke države i bipartijskih dilova sa korporativnim svetom bankara, naftaša i proizvođača oružja (da ne zaboravim farmaceute).

Ali ta je bajka potrajala samo jedan mandat. U ovom drugom Tramp je pokazao da je ništa drugo do samo još jedna marioneta te iste Duboke države, gazeći usput svoje najznačajnije predizborno obećanje – ono da Amerika više neće voditi besmislene ratove daleko od svojih granica, i da se u nju u crnim vrećama više neće vraćati beživotna tela američke dece.

S druge strane, on je od Bele kuće i Republikanske partije napravio MAGA preduzeće, u kome odlučuje i za sve se pita samo jedan čovek, što je nama Srbima blisko, jer smo nešto vrlo slično gledali od Vučića i naprednjaka u poslednjih 14 godina.

Kao takav, Tramp oko sebe nije okupljao ljude od integriteta i savetnike od autoriteta, već poltrone i poslušnike koji klimaju glavom na svaku od njegovih sumanutih ideja, od uvođenja ogromnih carina ostatku sveta, do okupacije Grenlanda.

Tramp u svom okruženju nema nekog novog Kisindžera ili Bžežinskog, već gomilu bezličnih šrafova koji nikada neće dovesti u pitanje nijednu njegovu odluku. Što će ga koštati mnogo. Zapravo, već ga košta.

Masovne deportacije i relativno uspešna borba protiv ilegalne imigracije, kažem relativna jer je koštala američke poreske obveznike brdo novca i odštampanih dolara, malo je za dve godine obećanja i promašenih poteza.

Fiksacija na bezbednu granicu pretvorila se u ekonomski bumerang. Zatvaranjem vrata radnoj snazi, srušili su se stubovi rasta domaće ekonomije i stvorio hronični deficit radne snage. Uspeh na granici plaćen je rastom inflacije, padom rasta BDP-a i nestabilnošću u mnogim drugim sferama života.

Kad sve to stavimo na tanjir i zagledamo se u budućnost, možda bi za Donalda J. Trampa, 45. i 47. predsednika Amerike, impičment bio i najbolje rešenje.