Sad kad više nismo besni: Novi esej Marka Prelevića u Nedeljniku | Srpska dijaspora
Pre petnaestak godina, dok mi je muzika značila mnogo više nego danas, voleo sam taj jedan bend. Da mi je neko rekao da moram da kažem samo jedan bend, verovatno bih odabrao njih, makar i ne uspevao baš uvek da se poistovetim sa svakim njihovim tekstom.
Do te jeseni nisam ih gledao uživo; zapravo, jednom su bili u Beogradu, dosta nepoznati, još na početku karijere, na svirci u Domu omladine koju je – čuću kasnije – posetilo nekih stotinjak ljudi, tek toliko. Bilo je leto, i nisam mogao da budem u Beogradu, iz razloga zbog kojih nikada nisam mogao da žalim što nisam bio na tom koncertu.
U trenutku kada sam ih konačno bio video, na onom brodu-klubu u Budimpešti (da li još postoji to mesto?), već su prošli kroz pakao i čistilište rokenrola: potpisali su za veliku diskografsku kuću, spotovi su im se vrteli na MTV-ju i melodije bile na reklamama, ali onda su kaširani i gurnuti u drugi plan, da dođe nešto drugo alternativno što bi moglo da se dopadne deci.
Dopadao mi se nepatvoreni bes kod Against Me!, tako se zvala ta grupa, i mešavina, nimalo mejnstrim, neke amerikane i folk panka i DIY-anarhistički kredo koji su živeli, a što je u ranom 21. stoleću bila stvar do koje ti je stalo.
Voleo sam što je Tom Gejbl, tako se zvao frontmen, pevao svaku pesmu kao da se sa njom bori, i kao da se bori sa svetom, i kao da mu je taj svet nešto mnogo skrivio, ili da je svakako moguće – ili potrebno – popraviti taj svet. Voleo sam otrov i patnju i gađenje u njegovom glasu, jer mi se činilo da vreme i stvari o kojima je pevao i ne zaslužuju ništa drugo do otrov, patnju i gađenje.
Ovo nije tekst o muzici, makar nije tako zamišljen, ali neka ostane negde zapisano da je „Miami“, pesma o propasti jednog društva, o pobedi jedne politike, o kraju institucija u koje smo verovali („It’s terminal, inoperable, they’re amputating! / Massive hemmorrhaging, major fucking complications!“), verovatno jedno od najboljih otvaranja jednog od najboljih albuma prve decenije 21. veka.
Ovo stvarno nije tekst o muzici, nego o promenama.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA KOJI JE OD ČERTVTKA, 5. NOVEMBRA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NEDELJNIK.RS/SHOP
