Devedeset godina života, a još toliko toga da se naslika – Dragojlin svet između Prizrena i Pariza | Srpska dijaspora

Dragojla Vukadinović i u devedesetoj godini slika stojeći. Tako je, kaže, potpuno usredsređena na ono što radi. Svakodnevno crta i slika, prati naučna otkrića i pojavu novih planeta, a zatim se vraća svojim bojama i oblicima. „Slikarstvo je moj život”, govori umetnica koja ni posle sedam decenija stvaranja nije izgubila radoznalost ni želju da naslika nešto novo.

U Pariz je stigla 1954. godine, noseći slike na papiru i nekoliko platana. Želela je da ih pokaže, ali je, kako je ispričala u intervjuu za francuski portal „Regard sur l’Est”, po dolasku pre svega poželela da ponovo slika. Više od sedam decenija kasnije, ta potreba nije prestala. Menjali su se materijali, umetnička interesovanja i načini rada, ali je ostala želja da se proba nešto što do tada nije radila.

Foto:ADAGP Paris 2026

Od očevih pouka do pariskih ateljea

Rođena je 1936. godine u Prizrenu. Detinjstvo i mladost vezuju je i za Niš i Beograd, a deo života pre odlaska u Francusku provela je sa porodicom u Zagrebu. Umetnost je upoznala u kući: otac je slikao i podsticao je da crta, radi velike freske i kopira dela starih majstora. Rafael, Goja i Buše najpre su joj bili učitelji preko reprodukcija, a potom je njihove originale mogla da proučava u Luvru.

U Nišu je pohađala umetničku školu kod slikara Bože Ilića, a školovanje nastavila u Beogradu. Kasnije se usavršavala i na Visokoj nacionalnoj školi dekorativnih umetnosti u Parizu. U Francusku je otišla sa Radojem Vukadinovićem, piscem i umetnikom, sa kojim je zasnovala porodicu i dobila dvoje dece.

U njihovom zajedničkom životu crtanje nije bilo odvojeno od svakodnevice. Ponekad su radili zajedno, koristeći i odbačene plakate iz pariskog metroa. Slojevi papira i lepka, namenjeni sasvim drugoj svrsi, postajali su podloga za nove radove. Dragojla je i kasnije ostala otvorena za takva rešenja: nije čekala „pravi” materijal da bi počela da radi.

Pariz u koji je došla bio je pun umetničkih rasprava i novih pravaca. Apstrakcija, enformel i tašizam privlačili su pažnju, ali ona nije odmah napustila portrete i prepoznatljive figure. Promena je dolazila postepeno, kroz sopstveni rad, a ne kao odluka da se prikloni onome što je u tom trenutku bilo najprisutnije. Od figuracije, preko nadrealističkih interesovanja, stigla je do apstraktnog slikarstva i istraživanja same boje.

Poznavala je i umetnike koji su iz Jugoslavije dolazili u Francusku. Sa Ljubom Popovićem delila je studentski atelje u Beogradu, a u Parizu se susretala sa Petrom Omčikusom, Kosom Bokšan, Batom Mihailovićem, Ljubinkom Jovanović i drugim stvaraocima. Odlazili su jedni drugima na izložbe, pratili rad kolega, ali je svako, kako je objasnila, nastavljao da radi u svom ateljeu.

Otkriće pod mikroskopom

Posebno poglavlje njenog života otvorio je rad u Nacionalnom prirodnjačkom muzeju u Parizu. U laboratoriji za malakologiju izrađivala je precizne naučne crteže i učestvovala u istraživanjima. Pod mikroskopom je posmatrala oblike života iz morskih dubina, od kojih su neki nevidljivi golim okom. Ono što je za naučni rad moralo da bude tačno zabeleženo, za slikarku je istovremeno predstavljalo novo vizuelno iskustvo.

Ti sitni organizmi počeli su da je podsećaju na prizore svemira. Uočavala je sličnosti između onoga što otkriva mikroskop i onoga što se vidi teleskopom — između najmanjih oblika života i velikih planetarnih sistema. Naučne crteže počela je da povezuje sa slikama, prenoseći iskustvo iz laboratorije u atelje.

Nije to bila samo potraga za neobičnim motivima. U razgovoru za „Sciarttech” govorila je i o snažnom uzbuđenju pred životom iz dubina, pred njegovim oblicima i materijom. U jednom trenutku primetila je da njen atelje sve više liči na laboratoriju. Obe prostorije služile su joj za istraživanje, samo što je u jednoj morala da poštuje zahteve naučnog prikaza, dok je u drugoj mogla slobodno da menja, preklapa i povezuje ono što je videla.

Iz tog rada nastale su slike i crteži koji ostavljaju posmatraču prostor da sam prepozna ćeliju, morski organizam, planetu ili neki nepoznat predeo. Kasnije je naučne crteže koristila i u prostornim instalacijama. Jedna od njih zasnivala se na prikazima ascidija, morskih životinja koje je proučavala i o kojima je objavljivala radove sa profesorom Eduarom Fišer-Pijetom.

Boja na papiru, drvetu i metalu

Dragojlinu radoznalost nisu zaokupljali samo motivi. Ispitivala je i šta boja može da postane na različitim podlogama. Slikala je na papiru, platnu, drvetu, tkanini i cinku, proveravajući kako se pigment menja pod uticajem toplote i vatre. Za radove na metalu dobila je i priznanja, među kojima joj je jedno uručila umetnica Niki de Sen Fal u galeriji „La Korde”.

Prvu samostalnu izložbu priredila je 1966. godine u pariskoj galeriji „Dankan”. Usledile su izložbe u drugim galerijama, kao i brojna zajednička predstavljanja. Izlagala je u Francuskoj, Nemačkoj, Hrvatskoj i Srbiji, a radove koji povezuju umetnost i nauku predstavljala je i u pariskom Gradu nauke.

Istovremeno je sačuvala vezu sa sredinama iz kojih je potekla. Prizren i rad na restauraciji fresaka u Bogorodici Ljeviškoj ostavili su, prema njenom svedočenju, dubok trag. Ima želju da ponovo ode u rodni kraj, iako su joj putovanja sa godinama postala zahtevnija.

Još se traži nova slika

Kada govori o umetnosti, Dragojla ne polazi od podele na muško i žensko stvaralaštvo. Po dolasku u Pariz nije želela da izlaže samo u okviru salona slikarki, već tamo gde će njen rad biti posmatran zajedno sa delima drugih umetnika. „Za mene slikarstvo nema rod”, objasnila je.

Mladim umetnicima sa kojima radi savetuje da budu svoji, da se oslobode uticaja koje neminovno prihvataju tokom školovanja i nastave da istražuju. I sama se drži tog načela. Govoreći o planovima u istom intervjuu, nije se zadržala samo na osvrtu na prethodne decenije: pripremala je retrospektivu, pregledala stare slike i istovremeno isprobavala nove podloge i tehnike. „Nastaviti sa slikanjem i crtanjem. To je suštinsko”, poručila je.

Njeni radovi bili su zastupljeni i na izložbi „Nadrealizam na papiru: Oko u divljem stanju”, održanoj od 10. juna do 10. jula 2026. godine u Francuskom institutu u Beogradu. Postavka je, uz dela istorijskog nadrealizma, obuhvatila i autore povezane sa njegovim kasnijim razvojem, enformelom i lirskom apstrakcijom, među kojima su bili Dragojla i Radoje Vukadinović.