Zašto su Rusi poslali psa u svemir? Skoro šest decenija od Lajkinog putovanja u Zemljinu orbitu | Srpska dijaspora

U novembru 1957. godine sovjetski naučnici poslali su Lajku na jednosmerno putovanje u svemir, čime je postala tragična nacionalna heroina. Gotovo šest decenija kasnije, sin jednog od naučnika ispričao je za BBC kako se kao dečak igrao sa njom.

Jedan manje poznat aspekt svemirske trke tokom Hladnog rata bio je to što su sovjetski naučnici pretraživali moskovske ulice u potrazi za psima mešancima lutalicama. Pre prvih letova ljudi u svemir, ženke pasa obučavane su za izuzetno opasno putovanje. Tako je 3. novembra 1957. godine pas po imenu Lajka lansiran iz kosmodroma Bajkonur, postavši prvo živo biće koje je obišlo Zemlju u orbiti.

Nažalost, Lajka nije preživela ovo putovanje. Tragičan deo njene priče jeste to što su Sovjeti od samog početka znali da je reč o putovanju bez povratka. „Naučnici u to vreme nisu znali kako da vrate živa bića iz orbite na Zemlju“, rekao je profesor Viktor Jazdovski za BBC-jev serijal Witness History 2017. godine. „Svi su bili veoma zabrinuti za Lajku. Znali su da se neće vratiti sa svog putovanja.“

Bila je strpljiva i umiljata

Jazdovskijev otac, Vladimir, bio je zadužen za medicinski deo sovjetskog svemirskog programa, a Viktor se sećao kako se kao devetogodišnji dečak igrao sa Lajkom, neposredno pre njenog lansiranja.

„Bila je veoma strpljiv pas, umiljata i privržena. Lako se dresirala. Smatrali su je veoma inteligentnom. Imala je veoma izražajne tamne oči… Otac ju je doveo u kuću moje bake, nedaleko od Moskve, i moje sestre i ja smo se igrali sa njom. Tata je smatrao da joj je potrebno takvo iskustvo boravka u porodičnom domu pre leta.“

Nakon uspešnog lansiranja Sputnjika 1, 4. oktobra 1957. godine, kojim je prvi veštački satelit na svetu poslat u orbitu, sovjetski premijer Nikita Hruščov naredio je pripremu nove misije.

„Rekao je: ‘Nismo verovali da možete da lansirate satelit pre Amerikanaca – ali uspeli ste’“, ispričao je za BBC 2019. godine inženjer Georgij Grečko, koji je radio u timu zaduženom za lansiranje Sputnjika 1 i 2. „’A sada’, rekao je Hruščov sredinom oktobra, ‘želim da za godišnjicu revolucije, 7. novembra, lansirate nešto novo.’“

Prema rečima Jazdovskog, „zbog toga tokom priprema za ovaj let nije bilo moguće o svemu detaljno razmisliti“. Želeći da obeleži 40. godišnjicu Ruske revolucije iz 1917. godine, Hruščov je svojim naučnicima, predvođenim glavnim konstruktorom Sergejem Koroljovim, dao svega nekoliko nedelja da pripreme nastavak misije Sputnjik 1.

Kako stići do zvezda?

Ovaj zadatak se, međutim, dobro uklapao u lične ambicije Koroljova. Poznat kao utemeljivač sovjetskog svemirskog programa, on je nakon Drugog svetskog rata radio na rekonstrukciji nacističkih raketa V-2, kako bi stvorio sovjetsku verziju sposobnu da lansira sopstvene atomske bombe, koje su bile znatno teže od američkih.

Njegova raketa R-7 Semjorka uspešno je lansirana u avgustu 1957. godine, postavši prva interkontinentalna balistička raketa na svetu. Međutim, Koroljov je već dugo gajio ambicije koje su prevazilazile vojnu primenu raketne tehnologije.

Još od trenutka kada je tridesetih godina počeo da konstruiše rakete, nadao se da će one jednog dana otići u svemir, kako je njegova ćerka ispričala za BBC 2019. godine.

„Još od detinjstva moj otac je želeo da osvoji nebo. Sanjao je da postane pilot. Gradio je jedrilice i avion. Nakon toga počeo je da konstruiše rakete“, rekla je profesorka Natalija Koroljova. „Tokom čitavog života imao je ogromnu strast prema projektovanju raketa i njihovom lansiranju. Napisao je: ‘Od sada imam samo jedan životni cilj – da stignem do zvezda.’“

Zašto su izabrani psi?

Iako je raketa R-7 sada bila sposobna da lansira sovjetsko nuklearno oružje prema neprijateljskim ciljevima, Koroljov je za nju imao i drugu namenu. Lansiranjem Sputnjika (što na ruskom znači „saputnik“) u orbitu, mogao je prvi da dokaže da je putovanje u svemir moguće.

Već u roku od mesec dana trebalo je da lansira još jedan satelit – ovoga puta sa putnikom u njemu.

„Čak i danas, uz sav tehnološki napredak i računare na svakom koraku, mislim da niko ne bi mogao da lansira novi satelit za mesec dana. Ali pod Koroljovljevim rukovodstvom, upravo smo to uspeli“, rekao je Grečko.
Između 1951. i 1965. godine Sovjeti su poslali više od 50 pasa u svemir, pri čemu su letovi pre Lajkinog bili suborbitalni, odnosno nisu dostizali orbitu oko Zemlje.
„Sećam se da bi veoma često automobil stizao iz laboratorije mog oca… Vrata bi se otvorila, a iz njega bi izletelo mnoštvo pasa, lajući i mašući repovima“, ispričao je Jazdovski za BBC.

„Jurili bi na čistinu u šumi blizu kuće. Trčali bi prema nama i počinjali da nas ližu. Zatim bi ih nahranili, a potom bi usledila komanda. Bili su dobro obučeni, pa bi se vraćali u automobil, koji bi ih odvozio nazad u laboratoriju.“
Izborom pasa za svemirske letove, Sovjeti su se razlikovali od američkih naučnika, koji su u svemir najpre slali vinske mušice, a potom majmune.

„Bilo je jasno da su se prilikom lansiranja majmuna u raketama često događali neuspesi. Neki su dobijali srčane udare. Ako bi bili lansirani pod anestezijom, informacije koje su slali nazad na Zemlju bile bi nepotpune i iskrivljene“, objasnio je Jazdovski.
„A ako bi slali manje životinje, poput miševa ili pacova, kako bi se saznanja do kojih bi došli mogla primeniti na ljude i buduće letove čoveka u svemir?“

Kako je podsetio, postojao je još jedan razlog zbog kojeg su Sovjeti davali prednost psima.
„Sovjetski naučnici veoma dobro su poznavali fiziologiju pasa. Veliki ruski naučnik Pavlov proučavao je krvotok, varenje i višu nervnu aktivnost pasa. Za ta istraživanja dobio je Nobelovu nagradu.“

Sovjetski naučnici su pritom namerno birali pse lutalice.
„Odlučili su da za svemirski program ne obučavaju rasne pse, već pse sa ulice. Preživeli su samo najizdržljiviji. Bili su bez doma. Zašto su baš oni izabrani? Zato što su imali veliku izdržljivost i nisu bili zahtevni. Prirodna selekcija na ulici učinila ih je otpornim.“

Ženke su birane zato što su bile poslušnije, a kako bi mogle da stanu u svemirsku kapsulu, njihova težina nije smela da prelazi šest do sedam kilograma.
U okviru priprema za let, psi mešanci provodili su dane i nedelje u malim kapsulama pod pritiskom. Lekari su pratili njihove reakcije na različite zvukove, promene vazdušnog pritiska i bestežinsko stanje.

Međunarodno ogorčenje

Nakon što je mirna Kudrjavka (Malena kovrdžava) predstavljena javnosti putem radija, zalajala je, zbog čega je dobila ime Lajka, što na ruskom znači „ona koja laje“.

„Svi su se prema njoj odnosili kao prema heroini“, rekao je Jazdovski.

Međutim, naučnici su bili u velikoj žurbi i užurbano su menjali prvobitne planove za Sputnjik 1 kako bi u letelicu uključili hermetički zatvoren prostor za psa.

„Sistem toplotne izolacije Lajkine kapsule nije bio adekvatno razvijen“, prisetio se Jazdovski. „Umrla je zbog izuzetno visoke temperature u kapsuli.“

Izveštaji o njenoj sudbini u to vreme bili su različiti. U jednom izveštaju BBC-ja navedeno je: „Veruje se da Rusi planiraju da katapultiraju psa nazad na Zemlju, iako za sada nije bilo zvaničnog saopštenja koje bi to potvrdilo.“

Rusi su godinama tvrdili da je Lajka preživela nekoliko dana u orbiti. Međutim, 2002. godine priznali su da je sistem za regulaciju temperature otkazao i da je Lajka uginula od pregrevanja i stresa, svega pet do sedam sati nakon početka leta.

Prema deklasifikovanim zapisima koje čuva Nacionalni muzej vazduhoplovstva i svemira SAD, a koji prikazuju Lajkino disanje tokom leta, ona je živa dospela u orbitu i obišla Zemlju za približno 103 minuta.