Sećanje na Radomana Kanjevca – pesnika tišine i rok poezije | Srpska dijaspora
Danas, 9. novembra, navršava se godinu dana od smrti Radomana Kanjevca, autora čije reči i danas odzvanjaju među ljubiteljima poezije i rok muzike, podsećajući na snagu stiha koji ume da bude istovremeno tih i prodoran.
Reklama
Bio je novinar i pesnik osobenog izraza, rođen 17. maja 1960. godine u Stupu kod Sjenice. Svoje obrazovanje stekao je na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, gde je diplomirao novinarstvo i komunikologiju, ali je njegov stvaralački put daleko prevazilazio okvire profesije.
Već početkom osamdesetih godina ostavio je snažan trag u radijskom novinarstvu kao glavni i odgovorni urednik Studentskog programa Indeks 202. Njegove emisije na Radio Beogradu — „Prodor”, „Niko kao ja” i „To je samo rock ’n’ roll” — ostale su upamćene kao primeri inovativnog i angažovanog pristupa medijima. Kao jedan od ključnih ljudi iza OK kanala, preteče Trećeg kanala RTS-a, učestvovao je u stvaranju prve nezavisne televizijske platforme u Beogradu, što je predstavljalo važan medijski iskorak na jugoslovenskoj sceni.
Široj publici, međutim, Kanjevac je posebno poznat kao autor stihova za grupu Galija, gde je spojio poetsku senzibilnost sa energijom rok muzike. Njegove pesme uvrštene su i u značajnu antologiju jugoslovenske rok poezije Petra Janjatovića, čime je potvrđen njegov jedinstveni doprinos ovom žanru.
Njegovo pesničko stvaralaštvo obuhvata niz zapaženih knjiga, među kojima se izdvaja zbirka „Kao ruka niz vrat kontrabasa”, za koju je istaknuto da podseća na dubinu i slojevitost velikih evropskih pesnika poput Fernanda Pesoe. Kritika je njegovu poeziju opisivala kao suptilnu i atmosferičnu – onu koja „ćarlija kao dah vetra”, ali ostavlja trajni trag. Pisao je jednostavno, ali ne i jednostavnošću koja se brzo zaboravlja, već onom koja se dugo pamti.
U njegovim stihovima susretali su se ironija i blagost, iskrenost i suzdržanost, svakodnevica i sudbina. Njegova poezija nije težila spektaklu, već tihoj, postojanoj komunikaciji sa čitaocem – onoj koja se uspostavlja bez suvišnih reči, ali sa dubokim razumevanjem sveta.
Bio je član Udruženja književnika Srbije i Udruženja novinara, a za svoj rad dobio je niz značajnih priznanja, uključujući nagrade Radoje Domanović, Zlatni beoćug, Dimitrije Davidović i Pečat Narodnog pozorišta.
Preminuo je pre godina dana 9. novembra 2025. godine, ali njegovo delo ostaje živo – u pesmama koje se i dalje slušaju, u stihovima koji se iznova čitaju i u tišini između reči koju je umeo da ispuni značenjem.
Izvor: Rasejanje.info
