Uz „Tamo daleko”, tri generacije Srba čuvale sećanje na stradale kod Liona | Srpska dijaspora

Na obeležavanju Dana primirja u Sen Ženi Lavalu, najmlađi članovi srpske zajednice stajali su uz roditelje i starije sunarodnike, povezujući sećanje na žrtve Velikog rata sa porukom o odgovornosti za mir.

Sa svećama u rukama, uz zvuke pesme „Tamo daleko”, tri generacije Srba iz Liona i okoline prišle su spomenicima francuskim i srpskim borcima u Sen Ženi Lavalu. Na istom mestu, 11. novembra, okupili su se oni koji sećanje godinama čuvaju i deca kojoj ga tek predaju – da zajedno odaju poštu stradalima u Prvom svetskom ratu.

Obeležavanje Dana primirja u ovom gradiću nadomak Liona okupilo je srpsku zajednicu, predstavnike gradske uprave, udruženja boraca i portugalske dijaspore. Kako je objavila Srpska pravoslavna crkva u Lionu, počast žrtvama Velikog rata odata je uz francusku himnu „Marseljezu” i srpsku „Bože pravde”.

Venci su položeni na oba spomenika, francuskim i srpskim borcima, dok je pomen, nastavljajući višegodišnju tradiciju, služio otac Goran Ilić Benke. Molitva, himne i susret okupljenih dali su ovom danu obeležje zajedničkog sećanja, u kojem su svoje mesto imale i srpska i francuska ratna stradanja.

Posebnu vrednost skupu dalo je prisustvo učenika srpske dopunske škole. Uz roditelje i učiteljicu, učestvovali su u svečanosti koja im je omogućila da o prošlosti uče i izvan učionice – kroz pomen, pesmu i odavanje pošte pred spomenicima.

Njihovo prisustvo povezalo je dve važne strane ovog okupljanja: zahvalnost onima koji su podneli žrtvu i odgovornost prema onima koji tek odrastaju. Dok su zajedno sa starijima prilazili spomenicima, sećanje na davni rat postajalo je deo iskustva nove generacije srpske zajednice u Francuskoj.

Upravo je mir bio središnja poruka koju je Srpska pravoslavna crkva u Lionu izdvojila u svom osvrtu na svečanost. Ne samo kao nasleđe prethodnih generacija već i kao vrednost koju svaka naredna mora da sačuva.

Uz „Tamo daleko” i upaljene sveće, sećanje na stradale prenelo se i na najmlađe. Deca su tog dana, uz roditelje i starije sunarodnike, postala deo tradicije koju će jednog novembra i sama preneti dalje –  da se i daleko od otadžbine zna kome se polaže venac i zašto se zastaje pred spomenikom.

Izvor: Rasejanje.info