Severni London na ostrvu slobode: Uživo sa Wolf Alice na Sziget festivalu u Budimpešti | Srpska dijaspora

Wolf Alice su iz običnih klubova oko Islingrtona i duž Severnog Londona došli do statusa grupe koja puni arene. Kraj prošle godine obeležili su turnejom po arenama britanskih gradova koju su krunisali sa dva nastupa u čuvenoj O2 u Londonu uz ukupno 40.000 ljudi. Krajem jula su imali koncert na „rodnoj grudi“ – u Finsbury Parku gde su okupili preko 40.000 gledalaca.

U tom Finsbury Parku, kraju Severnog Londona, odseo sam u januaru ove godine. Finsbury Park pamtim po prejedanju u M&S foodu, po arheološkom rokenrol nalazištu – Rainbow dvorani koja je danas ne znam šta a nekada su tu prašili mnogi od Bouvija, Motorheda, Ramonsa, Kvina… Finsbury Park pamtim i po tome što sam ispustio tokom selfija njen telefon na stazi pored travnjaka sa januarskim injem i obećao da ću joj kupiti novi a ona rekla: „Ma jok, samo ću zameniti masku.“

Pamtim i odlaske po okolnom Islingtonu i naravno Arsenalovom stadionu Emirates na kojem smo gledali „tobdžije“ duž šampionske trase. I sve vreme sam imao u ušima ove stihove:

Feels a little like I’m stuck in Seven Sisters

North London, oh, England

And maybe that’s okay

iz pesme Sofa benda Wolf Alice. Taj šaputavi glas Eli Rousel iz ove pesme sa poslednjeg albuma „The Clearing“ za koji su dobili i Mercury nagradu kao i Brit award za najbolji britanski bend 2025. Zbog tog severnolondonskog vajba jurio sam da ih vidim uživo. Naravno i zbog toga što je ovaj album zaista briljantan, što je Sofa bila zaista neka pesma te prošle godine i što je njihova karijera zaista poštena i gradila se od tog nekog postpank zvuka do flitvudmekovskog filinga na aktuelnom „The Clearingu“.

Pošto sam propustio novogodišnje nastupe u Londonu, kao i povratak u Finsbury Park, odlučio sam da ih gledam u komšiluku, na Sziget festivalu u Budimpešti.

Nastup je preran, u 16.30, sunce je jako, štitim se katalogom festivala i kremom visokog faktora. U uvertiri gledam suvi led koji ide binom ukrašenom tipičnom scenografijom ove turneje – bleštava srebrna zavesa, zapravo draperije sa šljokicama. Ne vidim disko-kuglu koja ide redovno uz to. Možda zbog festivalskog izdanja. Izlaze i kreću sa Bloom Baby Bloom. Pevačica Eli Rousel ima razorni vokal i fenomenalno izgleda, možda najprivlačnija žena današnjeg rokenrola.

Prostruji mi na trenutak njena optužba protiv Merilina Mensona da ju je krišom snimao kamerom. Ali brzo sam u realnosti dok praše White Horses, pesmu koja je jedna od moćnijih u repertoaru. Toliko menjaju brzine i stilove jer je i njihova karijera takva, pa lako uđu i u baladu i u hard core gde Eli peva na megafon. I dočekam pesmu Sofa gde se glas Eli diže brže od panonske prašine na Szigetu. Zapanjujuće brzo putuje kroz registar i ne sećam se da sam skoro čuo moćniji vokal uživo.

Ovo je pošten rokenrol bend koji je bez kerefeka stigao do moćne pozicije. Naravno da u rafalu favorita sa set-liste stiže i Two Girls, a horsko ludilo rezervisano je naravno za Don’t Delete the Kisses koji je saundtrek trijumfa ovog benda. Posle nastupa udaljavam se od bine i vidim dve Engleskinje sa torbom Waitrose – engleski supermarket lanac.

Setim se kako sam se pre koji mesec u njemu probijao kroz gomilu Arsenalovih navijača posle pobede dok mi je u ušima išao stih North London i iz himne „tobdžija“ ali i iz pesme Wolf Alice.

NOVI BROJ NEDELJNIKA JE OD ČETVRTKA, 27. AVGUSTA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NEDELJNIK.RS/SHOP