Donald Tramp je izgubio rat sa Iranom

ISTAKNUTI američki ekonomista i analitičar Džefri Saks izjavio je za novinsku agenciju Mehr da američki predsednik Donald Tramp ne želi da izgleda „slabo“, ali da nije u stanju da „pobedi“ u ratu protiv Irana, ni na bojnom polju niti kroz formalni sporazum.

U intervjuu za novinsku agenciju Mehr, istaknuti američki ekonomista i profesor Univerziteta Kolumbija Džefri Saks govorio je o izgledima za okončanje rata protiv Irana, budućnosti odnosa Teherana i Vašingtona, ekonomskim i političkim posledicama vojnog sukoba, kao i ulozi svetskih sila u regionalnim dešavanjima.

Ocenjujući da američka vlada i predsednik Donald Tramp ne mogu da ostvare pobedu ni na bojnom polju niti putem formalnog sporazuma, Saks je rekao da bi borbe mogle da budu okončane ukoliko bi Vašington ukinuo blokadu Irana i povukao se iz regiona bez sklapanja formalnog dogovora.

On je takođe kritikovao američku politiku hegemonije, rad Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija i pristup evropskih lidera, ističući potrebu za povratkom načelima Povelje UN i uspostavljanjem nezavisnih regionalnih bezbednosnih mehanizama.

U nastavku prenosimo celokupan intervju:

Rat u koji su uključeni Iran, Sjedinjene Američke Države i Izrael ušao je u produženu fazu neizvesnosti, dok se diplomatski napori suočavaju sa ozbiljnim preprekama, a mogućnost obnove vojnog sukoba i dalje izaziva zabrinutost. Šta su, prema Vašoj oceni, glavne prepreke postizanju trajnog političkog rešenja i šta bi bilo potrebno da se spreči nova eskalacija?

Glavna prepreka je to što američka vlada, a posebno Tramp, ne žele da izgledaju „slabo“, ali ne mogu da „pobede“ ni na bojnom polju niti putem formalnog sporazuma. Zbog toga se već dugo zalažem za okončanje borbi bez ikakvog formalnog dogovora.

Takav završetak sukoba omogućio bi da Iran ostane bezbedan, da se zaustavi razaranje, otvori Ormuski moreuz, a Tramp bi mogao da govori šta god želi. SAD bi jednostavno trebalo da ukinu blokadu i vrate se kući.

Kada je reč o sankcijama, SAD ih, nažalost, verovatno neće ukinuti u skorije vreme, ali će Iran i dalje imati dovoljno trgovinskih partnera, kao što je to slučaj i sa Rusijom.

Tramp je u prethodnih nekoliko dana nagovestio mogućnost okončanja borbi bez sporazuma, rekavši da dogovor nije neophodan i da bi Vens trebalo da prekine pregovore. Naravno, Tramp još nije ukinuo blokadu.

SAD bi sada trebalo da faktički ukinu blokadu, bez velike pompe, i jednostavno se povuku.

Imajući u vidu istoriju nepoverenja između Teherana i Vašingtona, posebno nakon povlačenja Sjedinjenih Američkih Država iz nuklearnog sporazuma iz 2015. godine i kasnijih vojnih sukoba, da li smatrate da je novi diplomatski okvir između dve zemlje i dalje moguć? Koje garancije i uzajamne obaveze bi bile neophodne da bi takav sporazum bio održiv?

Ne verujem da je takav okvir verovatan sve dok ne bude izabran novi predsednik SAD, dok ne dođe do suštinske promene vlasti u Izraelu i dok se ne promeni pristup američke političke elite.

Američki birači žele mir odmah i daleko su ispred političara, ali se političari i dalje plaše da ne izgube obraz.

Šta reakcija međunarodne zajednice na vojni sukob u koji je uključen Iran govori o efikasnosti Ujedinjenih nacija i postojećeg međunarodnopravnog okvira? Koje mehanizme bi trebalo aktivirati kako bi se obezbedila odgovornost za kršenje međunarodnog prava i sprečili slični sukobi u budućnosti?

Savet bezbednosti UN doživeo je ozbiljan neuspeh. Države koje su u Savetu bezbednosti UN podređene SAD zapravo su osudile Iran, umesto da osude Izrael i Sjedinjene Američke Države!

Većina evropskih zemalja ponašala se sramotno. Hitno nam je potreban iskorak u diplomatiji. SAD moraju ponovo da počnu da poštuju međunarodno pravo, ali će za to, nažalost, biti potrebno vreme.

Srećom, među novim političarima koji ulaze u sastav novog Kongresa ima mnogo zagovornika mira i međunarodnog prava, tako da su nedavni izbori znak određenog stvarnog napretka.

U kojoj meri Kina, Rusija i druge sile u usponu mogu da doprinesu sprečavanju dalje eskalacije i postizanju diplomatskog rešenja? Smatrate li da bi aktuelna kriza mogla da ubrza prelazak ka multipolarnom međunarodnom poretku?

Zemlje BRIKS-a trebalo bi jasno i odlučno da brane Povelju UN, posebno njen član 2, stav 4, koji se odnosi na pretnju silom ili upotrebu sile.

Još važnije, svaki region trebalo bi da izgradi sopstvenu regionalnu bezbednosnu strukturu, koja ne bi zavisila od spoljnih sila, a svakako ne od Sjedinjenih Američkih Država.

Iran i zemlje Persijskog zaliva imaju mnogo više zajedničkih interesa nego stvarnih razloga za podele. Izrael i SAD su ti koji su podsticali podele na Bliskom istoku.

Ovakvo američko mešanje, odnosno podsticanje podela među susedima, prisutno je u mnogim delovima sveta. Imperije vladaju po principu „Zavadi pa vladaj“ (Divide et Impera). Tako su Britanci upravljali svojom imperijom, a tako Amerikanci već dugo upravljaju svojom neformalnom imperijom. Taj model su preuzeli od Britanaca.

Došlo je vreme da se okonča postojanje neformalne imperije i da se vratimo načelima Povelje UN: zabrani upotrebe sile, osim u samoodbrani, ravnopravnosti država, saradnji velikih sila i odustajanju od pokušaja da se postane „hegemon“ koji upravlja drugim zemljama.

Pored neposrednih vojnih posledica, kakve bi dugoročne ekonomske i političke troškove rat mogao da nametne Sjedinjenim Američkim Državama i njihovim saveznicima? Da li bi finansijski teret produženog vojnog angažovanja, zajedno sa posledicama po globalna energetska tržišta, mogao da utiče na budući pristup Vašingtona zapadnoj Aziji?

Teret globalne imperije sada sustiže SAD. Imamo klasičan primer imperije koja se previše proširila. Poslednjih decenija SAD su polagale pravo na primat, odnosno hegemoniju, u svakom regionu sveta. To nije uspelo.

Takav pristup doveo je do brojnih američkih ratova po sopstvenom izboru, koji su SAD koštali više biliona dolara, povećali troškove života i kamatne stope, nisu ostvarili proklamovane ciljeve i izazvali negativnu reakciju američkih birača.

Posledice rata sa Iranom, naravno, osećaju se širom sveta. Iran je pretrpeo velike gubitke, što je žalosno, a posledice se osećaju i u ostatku sveta. Ovo je zaista rat u kojem su svi na gubitku, bez ikakvog smisla i bez pobednika.

Više puta ste kritikovali evropske vlade zbog njihove ograničene samostalnosti u spoljnoj politici, posebno kada je reč o američkim vojnim akcijama. Kakvu ulogu bi evropske zemlje trebalo da imaju u postizanju diplomatskog rešenja krize? Da li bi aktuelni događaji mogli da predstavljaju prekretnicu u odnosima Evrope i Vašingtona?

Evropskim liderima danas gotovo u potpunosti nedostaje strateški uvid, što je žalosno. Velika Britanija i Francuska i dalje misle da su imperije, kao da je 1920. godina. Ponašaju se cinično i neodgovorno. Ne brane međunarodno pravo.

Uopšteno govoreći, većina evropskih lidera nalazi se u iracionalnom strahu od Rusije, ne shvatajući ili ne želeći da priznaju da je rat u Ukrajini počeo zbog širenja NATO-a, do kojeg nikada nije smelo da dođe.

U suštini, Evropi i dalje nedostaje jedinstvena spoljna politika. Ona nije sasvim svedena na 28 nezavisnih spoljnih politika (27 država članica EU i Velika Britanija), ali je tome veoma blizu.

BONUS VIDEO: TEHERAN U PLAMENU: Snimci izraelskog i američkog reketiranja

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije