Džarvisov ples u južnom Madridu: Uživo sa koncerta Pulpa | Srpska dijaspora

Nije bilo prilike da ranije odem na koncert Pulpa, verovatno i zato što izuzetno retko nastupaju. Propustila sam reunion na Exitu 2011, pa sam žalila godinama, a onda i novi reunion 12 godina kasnije jer se datumi jednostavno nisu uklapali. Zato, kada sam još 2025. saznala da će nastupiti na Mad Cool festivalu 2026, navila sam alarm za dan kada počinje prodaja karata.

Šest meseci kasnije uživam u Madridu i s nestrpljenjem iščekujem odlazak u južni deo grada – Viljaverde, gde se festival održava. Mad Cool je za veoma kratko vreme, a sada je slavio svoju desetogodišnjicu, uspeo da se pozicionira kao jedan od najuticajnijih muzičkih festivala u Evropi i, kako bi neki rekli, „festivalska Liga šampiona“ za megazvezde. Samo te večeri nastupali su još i Nik Kejv, Dejvid Birn i Kasabijan.

Strateški pozicionirani u Pintu, južnom predgrađu Madrida, prijatnom vožnjom vozom stižemo na lokaciju za dvadesetak minuta. Kako se približavamo, čujemo zvuke Nika Kejva, čiji nastup prethodi hedlajnerskom zatvaranju i Pulpu. Kada uđemo u sam prostor festivala, zatičemo veštačku zelenu travu koja eliminiše čest festivalski problem – prljanje u prašini (ili u blatu, ako se nema sreće sa vremenom). Odmah postaje jasno zašto ovom festivalu mnogi daju epitet „luksuzni“.

Dok čekamo Pulp, uživamo u moćnom nastupu Kasabijana, a potom i Dejvida Birna. Nažalost, Birnov koncert je počeo samo 20 minuta pre Pulpa, pa posle samo tri pesme trčimo na glavnu binu (koja je, srećom, vrlo blizu, a zvuk se ne preklapa – što je još jedan luksuzni element). Uspevamo da se odlično pozicioniramo i uz zaista veliko uzbuđenje čekamo da Džarvis Koker i ekipa izađu na binu. Kada se pojave uz zvuke Sorted for E’s & Wizz, silni entuzijazam eksplodira, publika je oduševljena, a ja ne mogu da verujem da ih konačno vidim i čujem uživo. Slede Disco 2000 i Spike Island, koji još više dižu atmosferu pre nešto sporijeg ciklusa, kada odlučujem da ipak otrčim na završetak koncerta Dejvida Birna. Vraćam se dok traju završni taktovi This Is Hardcore.

Nižu se Sunrise i Begging for Change, a na Do You Remember the First Time? nastupa sledeći talas horskog pevanja publike. Gledam Džarvisa i njegov neurotični, a hipnotišući ples na sceni. Britanska štampa ga je godinama opisivala kao ekscentričnog štrebera (ili nastavnika geografije) iz sekondhend prodavnice koji je nekim čudom postao seks-simbol, a on je na to duhovito replicirao da su mu naočare bile neophodne da bi uopšte video publiku, da je uska odela kupovao u sekondhendu jer je bio previše mršav za normalnu odeću, a to što je neko u tome video seksepil – čist je nesporazum. Nesumnjivo je, svakako, da je njegova harizma ogromna.

Posle Mis-Shapes i Got to Have Love, kreću taktovi moje omiljene pesme Babies i ja više ne znam gde se nalazim od uzbuđenja. A onda, dok gitarista Mark Veber i klavijaturistkinja Kandida Dojl prepoznatljivim sintisajzerskim deonicama vode masu ka katarzi, završnica pesme Common People poklapa se sa pobedom Engleske nad Norveškom od 2 : 1 na Svetskom prvenstvu.

Budući da je u publici bio ogroman broj engleskih navijača koji su na telefonima pratili završnicu utakmice, Džarvis poziva Marka Vebera da saopšti rezultat, a onda u svom prepoznatljivom ciničnom stilu dobacuje: „Ali nas fudbal ne zanima, radije bismo svirali za vas!“ – pretvarajući sportski trijumf u pobedu muzike nad fudbalom. A nama je nakon svega ostalo da, uživajući u nastavku žurke na ulicama Viljaverdea zajedno s ostalim posetiocima koncerta, sačekamo rezervisani Bolt za brzi povratak u Pinto.

NOVI BROJ NEDELJNIKA JE OD ČETVRTKA, 12. NOVEMBRA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NEDELJNIK.RS/SHOP