Srpski trag na Malti (03) – Spisak putnika koji nedostaje | Srpska dijaspora

Najvažnije što je Petar Maksimović tražio nije bio predmet sa olupine, već dokument sa imenima. Bez njega su mnoge sudbine ostale samo delimično poznate.

U jednom trenutku potrage Petar Maksimović imao je pred sobom jednostavnu želju: da pronađe spisak putnika Polinezijana. Takav dokument mogao bi da poveže rasute podatke, razreši nedoumice i iza priče o grupi mladih kadeta vrati pojedinačne ljude. Ali upravo je taj spisak ostao nedostupan.

Kada prezime ne može da se pročita

Maksimović objašnjava da problem nije bio samo u nedostatku dokumenata. Ponekad je teškoća bila i u onome što je zapisano. Srpska imena u francuskoj dokumentaciji, prema njegovom iskustvu, neretko su bila toliko neprecizno preneta da nije bilo moguće pouzdano utvrditi na koga se odnose. „Ne možeš da skapiraš šta je ime, šta je prezime, šta je jedan čovek, a šta su dva čoveka”, opisuje sagovornik.

Zato prezime pukovnika Tajsića za njega ima posebnu težinu: pronašao ga je u tekstu dobijenom iz srpskog izvora. Za druga imena nije želeo da tvrdi više nego što dokumenti dopuštaju. Ta uzdržanost prati čitavu njegovu potragu. Spomenik je trebalo podići, ali praznine u priči nisu smele biti popunjene nagađanjem.

Jedna molba francuskim predstavnicima

U nastojanju da dođe do novih podataka Maksimović je razgovarao i sa predstavnicima francuske ambasade na Malti. Sastanak je, prema njegovim rečima, održan uz učešće Boška Šukića, otpravnika poslova kancelarije Ambasade Republike Srbije na Malti, koji je sarađivao na inicijativi.

Francuskim sagovornicima izneo je vrlo određen zahtev: „Molim vas da mi pronađete u arhivima spisak putnika na Polinezijanu. Molim vas da kontaktirate vaše ministarstvo, vaše muzeje, da pronađete sve što imate o Polinezijanu”. Odgovor je, kaže, stigao posle šest meseci: tražena dokumentacija nije pronađena.

Maksimović ne tvrdi da su dokumenti skrivani niti da zna zašto potraga nije dala rezultat. „Ne mogu da kažem da su mi nešto sakrili. Možda zaista nema ništa”, kaže.
Ostalo je nepoznato i koliko su se preživeli zadržali na Malti, kao i kojim su brodom nastavili put. Maksimović navodi da postoje fotografije njihovog boravka u bolnici, ali da sledeća deonica putovanja nije razjašnjena u građi do koje je došao.

Milunka Savić: trag koji traži potvrdu

U razgovoru se pojavljuje i ime Milunke Savić. Maksimović smatra da opis putovanja iz njenog intervjua, u kojem se pominju mladi srpski vojnici, upućuje na Polinezijan. To, međutim, iznosi kao zaključak do kojeg je došao povezivanjem podataka, a ne kao činjenicu potvrđenu pronađenim putničkim spiskom. Upravo zato njeno ime u ovoj priči ostaje važno istraživačko pitanje, a ne konačno razrešena pojedinost.

Foto: arhiva ratne bolničakre Meri Muskat

Fotografija koja je proširila potragu

Dok je govorio ljudima šta istražuje, Maksimoviću su počeli da pristižu i neočekivani tragovi. Jedan od njih bila je fotografija uramljene povelje kluba preživelih brodolomnika iz Prvog svetskog rata. Prema njegovom kazivanju, klub je okupljao srpske vojnike koji su preživeli brodolome. Za njega je to bio podsetnik da Polinezijan nije izdvojena priča: iza kopnenih ratnih puteva postojali su i morski, sa svojim stradanjima i preživelima.

Spisak koji je tražio nije pronašao. Ipak, nije odustao od spomenika. Njegovo postavljanje nije moglo da zatvori sva istorijska pitanja, ali je moglo da obezbedi mesto sa kojeg će ona nastaviti da se postavljaju.

U završnom nastavku:dve godine do spomenika, venac bez potpisa i malteški gradonačelnik koji nije dozvolio da se sećanje jednostavno premesti.