Društvo

Od osnivanja u Pešti pre dva veka, Matica srpska je temeljni stub nacionalnog identiteta

2. septembar 2026.

PRVI Statut Matice srpske, osnovane pre dva veka u Pešti, jasno je definisao unutrašnje ustrojstvo ustanove onako kako su osnivači to zamišljali.

УВЕК ИМАЛА ИСТИ ЦИЉ: Од оснивања у Пешти пре два века, Матица српска је темељни стуб националног идентитета

Taj početni pravni dokumet Osnov, napisao je prvi predsednik, pravnik i advokat Jovan hadžić, a u njemu je zapisano da „mi, dole potpisani dobrovoljno se slažemo i ustanovljamo jedno Družstvo, kao jedno telo, koje ravnim i jednim jedinim dahom za polzu i slavu narodne duše“, da „ povod k zavedeniju ovog Družstva jest rasprostranenije književstva i prosveščenija naroda Srbskog, to jest da se Knjige Srbske rukopisne na svet izdaju i rasrpostranjavaju, i to sad, i otsad, bez prestanka, za svagda“.

Književnost i prosvećenost su, kako je to u svojoj knjizi „Zaveti Matice srpske“ objavio Ivan Negrišorac, pesnički pseudonim sadašnjeg predsednika Matice srpske prof. dr Dragana Stanića, ključni ciljevi ovako zamišljenog društva, pa osim objavljivanja novih knjiga, važni zadaci su i to da pečetane knjige u slučaju potrebe treba „prepečatiti“, da se „knjige prodaju što više“, da se knjige daju kao nagrada za uspehe, ali i da se nagrade u novcu daju za književnost i prosvećenost, kao i da se Novine srbske pomognu u njenom izlaženju i njenom dugom trajanju.

– Sve ovo važi samo pod uslovom da bi se kasa vremenom „ukrepila i umnožila“ – navodi Negrišorac u knjizi. – Ovaj Hadžićev Osnov usvojen je samim činom osnivanja Matice srpske, a u još piše da „svakij sadašnjih revnitelj pri zavedeniju bez ikakve koristi svoje dobrovoljno“ ulaže predviđeni novac od 40 forinti srebra, te da je slobodno da pristupe i drugi revnitelji bez koristi za sebe, a sa ciljem stvaranja opštega dobra.

Na samom kraju osnivačkog pravnog akta stoji poruka za osnivače, za revnitelje i redovnike, ali i za buduće generacije : „Tako, a ne inače!“

Jedan od prvih velikih dobrotvora i članova Matice srpske, najstarije srpske književne, kulturne i naučne institucije osnovane 1826. godine u Pešti, bio je knez Miloš Obrenović. Iako je sam bio nepismen, prepoznao je nacionalni značaj ove ustanove za očuvanje identiteta i razvoj kulture srpskog naroda, koji je tada bio podeljen između Osmanskog carstva i habzburške monarhije.

– Osećajući kolika je važnost osnovne ideje Matice srpske, knez Miloš je uplatio predviđenu članarinu za svoha brata Jevrema, ali je zato za sebe uplatio petostruki iznos – navodi u knjizi Negrišorac. – Tako se već one osnivačke 1826. godine odmah pojavio ne samo kao osnivač ustanove, nego i njen prvi veći dobrotvor. Ovaj čin kneza značajan je i kao ulazak redovnim, a dobročiniteljskim postupkom, pri čemu on za sebe i vladarsku kuću nije ništa tražio.

Pojava kneza Miloša bi svakako mogla izazvati određene neduimice i čuđenje, ali kada se, kako dalje u knjizi navodi Negrišorac, imaju u vidu njegov politički instinkt i državnička mudrost, onda ne treba da čudi što je on tačno osetio da je srpska kultura bitan činilac opšteg položaja srpskog naroda, pa i srpske države, u širem ontekstu evropskih država i naroda.

Devetnaest godina posle osnivanja Matice srpske, odnosno 1845. na sličan način su Matici pristupili i tadašnji knez Aleksandar karađorđević, zatim vladika crnogorski i pesnik Petar II Petrović Njegoš, koji je i pre nego što je postao Matičin član, autor „Gorskog vijenca“ je bio saradnik Letopisa 1837-1838 godinem a tome je 1834. godine prethpodio kritički prikaz knjige Pustinjak cetinjski iz pera Teodora Pavlovića.

– Ulaskom predstavnika svih triju vladarskih kuća u Maticu srpsku, samo je pokazana i dokazana sabornost kao jedno od osnovnih mnačela po kojima Matica srpska postoji – navodi Negrišorac. – Ta sabornost podrazumeva da u Maticu ulaze ljudi političkih, ideoloških i dinastičkih opredeljenja, različitih vrsta kreativnosti, kako oni proizvode intelektualna i kulturna dobra tako i oni koji proizvode materijalna i finansijska dobra, različitih narodnosti, veroispovesti, pogleda na svet, ali je svima njima zajednička potreba da iskazuju poštovanje za kulturne vrednosti i za konstituisanje srpske kulture kao razvijenog, bogatog sistema delatnosti i konačnih proizvoda te delatnosti.

Po ugledu na Maticu srpsku, formirane su matice drugih slovenskih naroda koji su živeli u Habzburškom carstvu, u inperiji u kojoj su politička prava imali pre svega Nemci i Mađari, a većinsko stanovništvo su predstavljali Sloveni sabrani s različitih nacionalnih grana.

Matica srpska je podstakla i druge slovenske narode na slične poduhvate osnivanja kulturnih nacionalnih ustanova. Tako je u 19. veku nastao čitav niz srodnih ustanova: Matica češka (1831), Matica ilirska (1842;od 1874,. nazvana Matica hrvatska) Matica lužničkosrpska (1847) matica galičko-ruska (1848), Matica moravska (1849), Matica dalmatinska (1862), Matica slovačka (1863), Matica slovenačka (1864), Matica opavska/šleska (1876), Matica poljska (1882), Matica srpska u Dubrovniku (1909), a poslednjih nekoliko decenija, po ovom modelu osnivane su još neke regionalne.

Književno odeljenje

PRESELjENjM Matice iz Pešte u Novi Sad1864. Godine formirano je Knjiženjvno odeljenje sa zadatkom da vodi opštu kulturnu politiku ustanove i da brine o njenoj kulturnoj delatnosti. Potpredsednici Knjiženjvnog odeljenja bili su, između ostalih: Svetozar Miletić, Steva Pavlović, Mihailo Polit Desančić, Vladimir Jovanović, Gligorije Geršić, Milan Jovanović batut, Đorđe natošević, Ilija Ognjanović Abukazem i drugi.