Kako su o Ratku Mladiću govorili i pisali njegovi savremnici

GENERAL Ratko Mladić je bio čovek koji je pokušavao da ispravi sve nepravde nad Srbima od 1389. godine, rekao je 2019. za “Novosti” penzionisani kanadski general Luis Mekenzi, nekadašnji zapovednik Unprofora u Bosni i Hercegovini.

On nikada nije promenio mišljenje ni o srpskom vojskovođi ni o prljavom ratu protiv Srba u BiH o kome je ostavio svedočanstvo u knjizi “Mirotvorac: Put u Sarajevo” i na svedočenjima u Haškom tribunalu. Ko pokuša da nađe slična uravnotežena svedočenja savremenika internet pretraživačima suočiće se sa orvelovskim “čišćenjem” informacija. Teško će doći do svedočanstva generala Slavka Lisice koji je u memoarima “Komandant po potrebi” napisao da je Mladić bio najhrabriji oficir koga je u životu upoznao, “operisan od straha”. Lisica je prvorazredni svedok, prvopotčinjeni i najbliži saborac vojskovođe od njegovog dolaska u Srpsku Krajinu:

– Mladić je u Kninski korpus uneo novu dinamiku. Uneo je istovremeno samopouzdanje, povratio poverenje, izvršio selekciju poverljivih i nepouzdanih oficira i proučio nacionalni sastav vojnika. Inače, kao čovek je delovao samopouzdano. Inteligentan, obrazovan i načitan oficir, veoma pristupačan, više veseo nego ljut. Mogao je Mladić da radi 48 časova bez trunke sna. Meni je lično godilo i imponovalo da radim, napokon, sa oficirom koji ne štedi sebe, a ni druge. Tako je i bilo, tako je počela naša saradnja, ako smem tako da kažem, na dobrobit JNA i naroda, a kasnije, posebno srpskog naroda – zapisao je general Lisica.

Slično svedoči i Lorens Joles, predstavnik Visokog komesarijata za izbeglice UN koji je boravio u Kninu u kasnu jesen 1991. tokom priprema za dolazak mirovnih snaga.

– Osim Knina, obilazili smo zapadnu i južnu Krajinu. Mladić je tada bio zamenik komandanta, naš domaćin i po ceo dan smo bili zajedno. Mladić je uspevao sve to na tom prostoru da koordinira. Znao je apsolutno sve šta se dešava. Poznavao je svako selo, svaku kuću, decu, žene, starce, znao je ko je kome rođak, ko je Hrvat, ko Srbin, koliko je gde živelo jednih, koliko drugih. Bio je nacionalni heroj, obožavali su ga i civili i vojnici. Pomislio sam tada da je izuzetno jaka ličnost koja definitivno zna šta hoće – sećao se Joles.

A američki publicista Arnold Šerman, koji je 1993. sa Mladićem radio intervju za “Tajm”, piše da on “ima lice dobroćudnog sveštenika, a oči orla”, dodajući da je “visok, snažan profesionalni vojnik i oficir armije rođen u selu Kalinoviku u jugoistočnoj Bosni 12. marta 1943. Njegov otac je ubijen dve godine kasnije u bici sa ustašama. Šerman je fasciniran: “Sa svom njegovom srpskom vatrenošću bilo je nečeg američkog u njemu.. Da li su SAD postupile u sopstvenom interesu podržavajući Nemačku… a žrtvujući Jugoslaviju koja je izdana da bi je zatim raskomadao ostatak Evrope”.

Rodžer Kohen u aprilu 1994. u tekstu u “Njujork tajmsu” piše: “Potceniti generala Mladića znači izložiti se opasnosti da se potceni dubina srpskih emocija izazvanih ratom, a time i kompleksnost postizanja mira. Njegova životna priča otelotvoruje teme, strahove i demone koji progone srpsku istoriju. Bivši oficir JNA koji voli da komanduje na samom frontu, pojavio se kao tvorac srpske taktike u Bosni i džoker u traganju za mirom na Balkanu. Pronicljiv, čas prostosrdačan, čas izrazito prkosan, ovaj korpulentni general svetlih očiju i prostodušnog držanja…Srbima liči na “vojnikovog vojnika” spremnog da se lično izloži opasnosti, ponavljajući da njegov život vredi isto koliko i život svakog običnog vojnika u rovu. “On ima šarma”, rekao je jedan funkcioner UN koji je prisustvovao mnogobrojnim sastancima sa generalom… U jednom razgovoru u Sarajevu, general Lars Erik Valgren zapitao je Mladića zašto nastavlja sa napadima.

“Generale, da li se sećate svoga oca?” upitao je Mladić umesto odgovora. “Da”, odgovorio je Valgren. “U mom slučaju”, rekao je general Mladić, “moj sin je prvi posle mnogo generacija koji zna svog oca. Pošto je na srpski narod izvršeno toliko napada, deca se ne sećaju svojih očeva” – pisao je Kohen.

Dejvid Bajnder u “Njujork tajmsu” zatim objavljuje: “Mladić jede i spava sa svojim vojnicima koje često vodi u borbu u oklopnom vozilu. U početku je gotovo 800 milja duge linije fronta obilazio helikopterom, ali to je prestalo prošle godine kada je zavedena zona zabranjenog letenja”. “Volim da idem peške”, kaže, “kad idu peške, vojnici su najbolji”.

Londonski “Indipendent on sandej” objavljuje decembru 1994. tekst Roberta Bloka koji smatra da je Mladić kandidat za “čoveka godine”:

– On nas možda užasava, ali zbog uspešnog suprotstavljanja svim velikim silama i međunarodnim institucijama, Ratko Mladić se mora probiti na bilo koji spisak kandidata za čoveka godine. Kako se desilo da je ovaj Srbin iz Bosne, iz hercegovačke divljine, vetrovite zemlje kamena, šikare i poskoka, uspeo da se nametne celom svetu? Odgovor se možda krije u oceni koju je dao jedan američki novinar: “Čoveka prave događaji koje preživljava”.

Lore Silber 31. decembra 1994. u “Fajnenšel tajmsu” objavljuje tekst “Svemoćni Mladić”.

– Kad proriču sudbinu Bosne, analitičari su skloni da postave dva pitanja. Gde je general Ratko Mladić i šta misli? Njegovo često nestajanje izazvalo je uzbuđene glasine o njegovoj smrti i budilo nadu među njegovim nadigranim neprijateljima u redovima bosanskih muslimana i Hrvata. Čak su i zapadni listovi požurili da objave na udarnim stranama vest da je Mladić ubijen. Na svoj drzak i grubo vragolast način, ovaj 52-godišnji general sleže ramenima na izveštaje, pojavljuje se bez najave, obično negde na frontu. Mladić, kome se zbog tvrdokornog stava dive bosanski Srbi, posebno vojnici, redovno obilazi linije fronta. “Nikad nećemo dati zemlju za koju je prolivena srpska krv” – govorio je general, a pisala Lora Silber.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije