Održan 93. Vukov sabor u Tršiću kod Loznice (FOTO)

U Tršiću, na letnjoj pozornici, seedištu saborišta, kraj Žeravije, nedaleko od Vukove spomen kuće, održana je završna svečanost 93. Vukovog sabora, najveće i najstarije kulturne manifestacije kod Srba, čiji su se programi smenjivali sedam dana u Loznici, Tršiću i Tronoši.

Svečanost je, po tradiciji, počela podizanjem saborski zastave, Himnom Vuku, Stevana Mokranjca i pozdravom rečju domaćina, gradonačelnice Loznice, Dragane Lukić. 

– Radosna je i puna časti prilika da, u Vukovom kraju, pred Vukovim narodom, s jedinstvenom knjigom, Vukovom, u rukama, kažem reč u slavu i čast najuglednije ličnosti naše novije istorije, kojoj, u oblasti narodnog života, niko nije ravan – a on samo liči jedino na sebe samog – rekao je saborski besednik profesor dr Selimir Radulović, književnik i upravnik Biblioteke Matice srpske. – U misli ovog Jadranina iz Tršića, od starine Drobnjaka iz Petnjice, kako pre šest desetleća, beleži Predsednik Matice srpske, književni istoričar Mladen Leskovac, na stotu godišnjicu njegove smrti, mireć (iznova, već pomirene) dve Matice, Maticu srpsku i Vukovu Maticu, nema ni pedalj mesta za lažnu naivnost i sentimentalizam epohe u kojoj je duhovno stasavao. I nastavlja – njega su rodili ustanci i bune, a ne knjige i doktrine. Stoga je do srži nov i do srži svoj,  a reč njegova, svaka, sveža i živa, kao da je tek jutros zamišljena.

Vrh autorovog razmišljanja o našem srpskom junaku nedri iz dečje strane dnevnog lista, iz tog vremena, gde se, u kraćem zapisu, autora-devojčice, imenuje, prostim rečima, celina Vukovog dela – da nas je naučio da govorimo kao narod, da je utvrdio pravilo piši kao što govoriš, da je sabrao naše narodne pesme i sve one lepe pripovetke koje volimo da slušamo, dodajući još dva, prosta, retka – on nas je obavezao da volimo svoj narod i otac je naše novije književnosti. Za razliku od šišatovačke harfe, njegovog prijatelja, pesnika Lukijana Mušickog, koji je sanjao da potajno radi, kako bi se ujedanput pojavio srpskom rodu, kod Vuka, koji se rodio kondenzovan kao zemlja, ništa nije bilo ujedanput, ni iznenada, ni nepripremljeno.

On je radio, pisao, beležio, sakupljao, dan-noć, jer je to jedini način da se blagorodno osveti neprijateljima – i sve ih posrami. Stoga niko nije tako zahvatio celinu srpskog bića (jezičkog, kulturnog, istorijskog, političkog), pa je, u pismu knezu Milošu, predočavao da ista prava pripadaju i knezu i seljaku, tražeć pravo i pravdu za one koji su narodno biće, koji su krv, koji znače grudu, običaj i jezik. I s razlogom mu je Mušicki, u prepisci, predočio da će se, ne samo za njegovom glavom, već i za nogama drvenim, nakon smrti, jagmiti muzeumi srpski.

Profesor Radulović je, sa sa borske govornice poručio potom:

– S Vukom se, veli Isidora, najduhovnija Evropljanka svoga vremena, naš narod ovenčao istinskom srpskom kulturnom svešću, ne, dakle, vizantijsko-srpskom, ni evropsko-dositejevskom. On je, i danas, živ i vreo, još koluta, još se širi i širiće se – iz semenja, njegovog, izraslo je drvo, rodljivo, za vekove unapred. Njegova reč, da je u jeziku prostoga naroda, smešteno blago koje nam omogućuje da budemo veći i bolji, osnovna je srpska reč. Kad kažemo Vuk očas se ukazuju obasjani horizonti srpskog jezika, srpske knjige, srpskog naroda, srpskog društva – s idealnim ukrštajem luka misli i luka dela. I lik čoveka koji je dao primer kako treba misliti srpski i pisati srpski, overavajuću buduću uzornu brazdu srpskog jezika i pravopisa. Saglasno tome, u pismu Streznjevskom, on veli da ima utisak da se, i njegovi najveći književni neprijatelji, pomažu njegovim delima, ne, doduše kao Branko ili Daničić, da po njegovim načelima jezik, iznova, uče, da staro znanje o jeziku krpe njegovim mislima. Stoga je, smireno dopisivao – nek Mušicki leti s Pindarom i Horacijom, nek duboko zamišljeni Solarić istražuje kakvim su jezikom govorili zemljaci i vrsnici Rema i Romula, nek svaki Srbin gradi po svome vkusu, na čast, svakome, ne zavidim, ali je moje da skupljam što je narod srpski već izmislio. Tako je govorio čovek koji je čitav život posvetio čistoti srpskog jezika, utemeljio nauku o njemu, Evropu zadivio lepotom srpske pesme, sastavio prvu Srpsku gramatiku, prvi Srpski Rječnik, unosio u Evropu znanje o Srbima, a ne evropske ideje u Srbiju.

Prostrani prevoji Vukovog duha, kako je ukazao profesor Radulović, “još će se ukazivati. Počeo je od reda, u pismenosti i jeziku, u vrednostima kulturno-političkim, pa do podsećanja na to šta je neophodno poraditi po pitanju državnog ustrojstva”.

-Saglasno tome, čini mi se umesnom Isidorina reč da on, i danas, odande odgore, bdi nad srpskim jezikom, nad srpskom kulturom i srpskim društvom pružajuć zrake celovitosti i jedinstva i, nadalje, verujući u snagu narodne reči – da vredi koliko država, da se na osnovu nje uvek može početi novi život-naglasio je saborski besednik. – 

Živimo u svetu kojega greh razdire do te mere da liči na gnojnu ranu. Zasitio se ljudi – i hoće da ih ukloni kao kakve insekte Savremeni, opatuljeni, čovek, leteć iznad ponora, sa željom da se izmeni dno, njegovo, izgubio je bližnjeg, brata svog, ali i sebe samoga. On ne zna zašto živi – od bogodoličnog postao je demonodolično biće. Zli duh živi u njemu kao domaćin u svom domu. Stoga je, miljama, udaljen od svagda dobrodošle leje  smirenja. U kolu, levog, on živi život po inerciji, ne po smislu. Evo razloga da ponovimo pitanje koje je Otac, naš, postavio Avraamu – ima li u svetu makar pet pravednika koji su se sačuvali od prljavštine i duševne nečistote!?

Naš savremenik je, bez straha i molitvenog trepeta, zaražen otrovnim mlekom ideje uzimanja, pa nema snage da, s vremena na vreme, zaviri u kutiju sa starozavetnim i novozavetnim dukatima. Pretvorio se u okrutnog uterivača dugova, previđajući da i on nešto duguje, da je živ kad daje, a ne kada uzima. I danju i noću, koji se vuku kao pauci, on pridodaje kuću kući i isteruje siromaha (Isaija). Stoga je ovo naše, Vukovo, sabranje prilika da se, iz polumraka, zemaljskoga, vratimo na put večne svetlosti. Jer, šta valja činiti srpskom pesniku, zrncu koje kruži kosmosom, u prosjačkim ritama, što putuje od neznanja do nepotrebnog mnogoznanja, slično ježu, koji se, od dodira, sklupča i pretvori u klupko bodlji!?

Da traži zaborav u živom blatu, da se guši u usiljenoj veselosti, dok mu dušu izjedaju kao rđa gvožđe!? Vukova ruka spasenja ispružena je i prema čoveku-poetičeskomu, koji je, kako veli, šaljivo, ćaknut il stihom piše. Jer, kad je više stihotvorenija više je svega, pa i u vremenu koje vri, kakvo je naše vreme, kad sledbenici njegovi stradaju, zbog ljubovi, polze i slave vlastitog roda. Stoga je naša sveta obaveza, kao Vukovih nastavljača, da njegovo delo, koje nedri iz duha srpskog naroda, čuvamo i danas, u vremenu novih komunikacionih i informacionih tehnologija, jer ono, i programski i delatno, zasenčuje okvire verodostojne srpske kulturne politike.

Krećući se putem najverodostojnijeg znaka siline i širine našeg narodnog duha, kazao je profesor Radulović, “ostaje zadatak, za jezikoispitatelje i sve nas, da pažljivo osluškujemo srpski jezik i pravi izgovor iz naših usta na papir stavljamo. Iz Vukove bogate i magnetne ličnosti nedri čistota i sladost srpskog jezika” 

-Slava i hvala moćnom reformatoru koji je, bez ostatka, verovao u istinitost slogana ne da se, ali će se dati! Ta i takva ličnost, neumorna srpska duša, pripada svim vremenima, pa nijedno neće hteti i moći bez nje, ni ovo današnje; stoga joj se klanjam i ovog časa – njegova (i naša) Srbija živi, živeće i nadživeće-zaključio je profesor Radulović. 

Na letnjoj pozornici je izvedena pozorišna predstava “Matični mleč”, u režiji profesora dr Luke Kecmana, po scenariju koji su uradili on i prof. dr Dragan Stanić.

Igrali su Gordana Đurđević Dimić, Boško Đurđević, Uroš Pavlov, Grigorije Jakišić, Velimir Blanić, Dušan Stojanović, Miroslav Fabri, Dragan Kojić, Nebojša Savić, Željko Andrić, Miodrag Petrović, Tijana Maksimović, Tara Matijaš i Hana Milović.

 Održano je i tradicionalno saborsko poselo. 

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije