Zašto se na slavu nose kafa, šećer i vino?

KADA se u Srbiji krene na slavu, gotovo se podrazumeva da se domaćinu ponese neki znak pažnje. Flaša vina, pakovanje kafe, bombonjera ili cveće najčešće se nađu u rukama gostiju, a mnogi se i danas sećaju vremena kada su se na slavu nosili šećer, rakija i poneka sitnica za domaćinstvo.

Međutim, malo ko se zapita kako je ovaj običaj nastao i zašto su baš kafa, šećer i vino postali toliko povezani sa krsnom slavom.

Iako danas deluje da su ovi pokloni deo vekovne tradicije, etnolozi objašnjavaju da se običaj darivanja domaćina značajno menjao tokom prošlog veka. Nekada se na slavu dolazilo i praznih ruku, a ono što se donosilo imalo je pre svega praktičnu ili simboličnu vrednost.

Nekada su se nosile jabuke, orasi i kocke šećera

U prošlosti slavski pokloni nisu izgledali kao danas. Nisu postojale ukrasne kese pune proizvoda, bombonjere i skupi pokloni za domaćinstvo.

Etnološkinja Svetlana Mitrović objasnila je za RTS da su gosti nekada donosili ono što su imali u kući i što je moglo da koristi domaćinima.

Među takvim darovima bili su jabuke, brašno, orasi, suvo voće, ručni radovi, pa čak i so u teškim ratnim vremenima.

Posebno zanimljiv običaj bilo je donošenje kocki šećera.

Danas nam to može delovati kao neobičan poklon, ali šećer nije uvek bio lako dostupan kao što je sada. U pojedinim seoskim sredinama kupovao se na vašarima, pa je i nekoliko kocki predstavljalo vredan znak pažnje, naročito kada su bile namenjene deci.

Etnolog Vesna Marjanović takođe je ukazivala na običaj donošenja jabuke kao simbola lepih želja, dok su se tokom zime poklanjali i orasi.

Kako su kafa i šećer postali nezaobilazni pokloni?

Sa promenama načina života menjali su se i slavski darovi.

Prema objašnjenju dr Miloša Matića, muzejskog savetnika Etnografskog muzeja, u tradicionalnom modelu proslavljanja slave nije bilo uobičajeno donošenje poklona u današnjem obliku.

Običaj donošenja kafe, jestivog ulja i rakije širio se tokom druge polovine 20. veka, dok su pokloni za kuću postali naročito zastupljeni od osamdesetih godina.

Kafa je bila praktičan dar jer je mogla da se posluži gostima, ali i da ostane domaćinstvu za kasniju upotrebu. Slično je bilo sa šećerom, koji se koristio svakodnevno i prilikom pripreme slavske trpeze.

Takvi pokloni predstavljali su i svojevrstan doprinos domaćinstvu koje je organizovalo slavlje.

Suština nije bila u tome koliko poklon košta, već da gost donese nešto korisno i pokaže poštovanje prema porodici koja ga dočekuje.

Zašto se baš vino nosi na slavu?

Vino zauzima posebno mesto u pravoslavnoj tradiciji, ali treba razlikovati njegovu versku upotrebu od običaja poklanjanja flaše vina domaćinu.

Tokom obreda osvećenja slavskog kolača koristi se vino, koje ima hrišćansku simboliku povezanu sa Hristovom žrtvom.

Međutim, to ne znači da postoji crkveno pravilo prema kojem svaki gost mora da donese vino.

Flaša vina ili rakije u narodnoj tradiciji bila je i praktičan poklon. Piće koje gost donese domaćin može da posluži za slavskom trpezom, pa je darivanje na taj način predstavljalo i doprinos zajedničkom okupljanju.

Zato se običaj održao do danas, iako se način slavljenja i izbor poklona promenio.

Devedesete su donele velike promene

Etnolozi ukazuju na to da su tokom osamdesetih, a naročito devedesetih godina prošlog veka, slavski pokloni postajali sve raznovrsniji.

Pored kafe, šećera i pića, gosti su počeli češće da donose šoljice, čaše, tanjire, peškire i druge predmete za domaćinstvo.

Vremenom su se pojavili i mnogo skuplji darovi, poput malih kućnih aparata, ukrasnih predmeta i bogato upakovanih poklon-korpi.

Na promenu običaja uticali su i drugačiji način života, šira dostupnost robe i svečarska kultura u kojoj su pokloni ponekad postajali način pokazivanja materijalnog statusa.

Ipak, u mnogim porodicama zadržala se jednostavna tradicija – kafa, piće i nešto slatko sasvim su dovoljni kao znak pažnje.

Da li je nepristojno otići na slavu bez poklona?

Iako se danas često kaže da se na slavu ne ide praznih ruku, istorijski gledano, to nije bilo univerzalno pravilo.

Etnolozi navode da je nekada, posebno u gradskim sredinama, bilo sasvim uobičajeno doći na slavu bez poklona.

Važno je razumeti da crkvena tradicija ne propisuje obavezu kupovine poklona za domaćina.

Teolog Vuk Jovanović istakao je za RTS da darivanje ne bi trebalo da zaseni sam smisao slave i da je važnije ono što stoji iza poklona – dobra namera i ljubav.

Zato nema razloga da odlazak na slavu predstavlja finansijsko opterećenje za goste.

Kafa, vino, čokolada ili mali poklon mogu biti lep gest, ali njihova cena ne određuje koliko poštujemo domaćina.

Suština običaja ostala je ista

Od jabuke i nekoliko kocki šećera do današnjih ukrasnih korpi i skupocenih poklona, način darivanja za slavu prešao je dug put.

Ipak, ono što povezuje nekadašnje i današnje običaje jeste želja da se domaćinima iskažu pažnja, zahvalnost i dobre namere.

Možda se baš zato kafa, šećer i vino toliko dugo zadržavaju među tradicionalnim slavskim poklonima. Njihova vrednost nije samo u onome što se donese, već i u mogućnosti da se podele sa drugima.

Jer suština slave nije u tome šta je gost doneo, već u zajedništvu, veri i ljudima koji se okupljaju oko iste trpeze.

(24sedam)

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije