A onda su u grad stigle arapske pare: Esej Marka Prelevića u novom Nedeljniku | Srpska dijaspora

Taj je grad bio dosta lud, mada pomalo fucnut; neki bi ga nazvali i ružnim, ili makar nelogičnim, ali to nije smetalo ni onima koji su u njemu živeli, ni onima koji su – a takvih je bilo oduvek u svakoj zemlji u kojoj je postojao – hrlili u njega da se dokažu, ili samo da se očešu o pomalo istorije. Oh, istorije je bilo napretek, na svakoj fasadi, na svakom ćošku: ovamo je stajao lik koji je doneo prvu ploču u grad, onamo je osnovan onaj bend zbog kojeg su osamdesete – kunu se i dalje oni koji su osamdesete doživeli – bili najbolja decenija u istoriji, tamo je jedan stadion velikog fudbalskog kluba, pa onda drugi stadion drugog velikog fudbalskog kluba.

Ti su stadioni imali neke svoje idole i pamtili neke druge dane; jedni su bili uspešniji od drugih, ali su drugi tvrdili da su urbaniji od prvih, i pomalo uživali u svojoj nesreći.

Grad je bio lep baš zato što je bio čudan i svoj; i dovoljno mali da u njemu svako svakoga zna, ako se iole potrudi, i dovoljno veliki da možete da se izgubite u njemu, ako to želite. A ljudi bi se gubili: nestajali bi i oni i njihove karijere, kao da ih nikada nije bilo. Pa opet su svi voleli taj grad, sem onih koji su ga doživljavali kao suparnika; e, ti su ga potiho voleli najviše.

A onda su jednog dana u grad stigle pare. Ne bilo kakve – arapske pare, naparfemisane naftom i odlivom za zlatni zub šeika koji je postao veliki prijatelj samog vrha države. Grad je počeo da se menja, doslovno su pred očima njegovih stanovnika, koji još nisu ni znali šta ih je snašlo, nicale nove zgrade, jedna staklenija od druge, i neki novi stadioni, na kojima su igrali neki novi klubovi. Dobro, klubovi su bili oni stari, ali sve je na njima bilo novo sem dresova: novi sponzori, novi igrači, pa i novi navijači.

Zaludu su oni koji su to već videli, oni koji su znali da nova elita ništa dobro ne donosi, pokušavali da zaštite grad i njegovo ime, govorili da to nije u našem duhu i da će dolazak arapskih para promeniti sve, zauvek.

I da Arapi, uostalom – ne svi Arapi, ova posebna sorta Arapa, šeika koji misle da im je sve dozvoljeno – ne donose ništa dobro.

A to je bio samo početak.

CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJIKA KOJI JE OD ČETVRTKA, 15. OKTOBRA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NEDELJNIK.RS/SHOP