AI agenti će kupovati u naše ime, ali pravila postavljamo mi | Srpska dijaspora

Pre nego što je stao u džep, internet je bio mesto na koje se svesno odlazilo; tek kada nas je pametni telefon poveo kroz svet, pokazalo se šta zaista može. Futurista Magnus Lindkvist veruje da je veštačka inteligencija danas na sličnom pragu: od sagovornika koji savetuje postaje saradnik koji deluje – upoređuje, kupuje i plaća umesto nas. A ta razlika, kaže, menja sve: četbot daje savet, agent povlači potez.

Lindkvist je jedan od četvoro vodećih svetskih futurista koji su za izveštaj kompanije Mastercard: „Kratka istorija budućnosti kupovine i plaćanja“, promišljali kako će ta promena izgledati. Po njihovoj proceni, do 2030. svaki deseti onlajn kupac rutinski će koristiti AI agente. Za Nedeljnik Lindkvist objašnjava zašto svakom agentu treba mandat i ko će morati da se javi na telefon kada mašine pogreše.

Kako „predviđate“ budućnost? I kako razlikujete hajp od stvarnosti?

Već navodnici u pitanju otkrivaju skepsu prema toj reči na slovo P – a budućnost bi trebalo da shvatimo ozbiljnije. Kaže se da je demografija sudbina: pouzdano znamo koliko će tridesetogodišnjaka biti za deset godina, jer su oni već tu i danas imaju dvadeset.

Kroz vreme pratim tri putanje. Prvu čine spore i postojane sile – demografija, ekonomski razvoj, klimatski podaci. Nazivam ih trendovima-slonovima: možemo da ih predvidimo, ali obično ne činimo ništa dok nam slon ne sedne na grudi. Drugu čine modni ciklusi: pre deset godina svi su hteli da kopiraju Silicijumsku dolinu, danas su u modi veštačka inteligencija i geopolitika. Treću čine udari stvarnosti – trenuci koji uzdrmaju našu predstavu o tome šta je moguće, poput veštačke inteligencije koja stvara uverljive pokretne slike, bez kamere i bez ekipe.

Modni ciklusi i udari stvarnosti prave više buke, trendovi-slonovi stvaraju dublju tutnjavu. Hajp je dovoljno uzbudljiv da bi se pokazao. Stvarnost je dovoljno dosadna da bi bila važna.

Kako vidite dugoročni uticaj veštačke inteligencije na to kako kupujemo i plaćamo?

Tehnologije koje zaista menjaju svet s vremenom se povuku iz vidokruga. Dugoročni uticaj veštačke inteligencije neće biti to što ćemo je primećivati svuda, nego što ćemo prestati da je primećujemo. Isti put prešla je struja: nekadašnji spektakl postao je infrastruktura.

Jedan deo trgovine jeste tiho brujanje – pretplate i računi o kojima gotovo da ne razmišljamo; agenti će sve više toga obavljati ispod površine, u granicama mandata. Ali uzbudljiviji deo trgovine jeste avantura. Čovek je biće u stalnom procesu postajanja: knjige kupujemo da bismo drugačije mislili, a putujemo da bismo doživeli nešto više od još jednog utorka po podne.

Kratkoročno, veštačka inteligencija biće algoritam preporuke na steroidima; dugoročno, vodič i reditelj doživljaja. Ali ljudi će to prihvatiti samo ako mogu da prepuste posao bez osećaja da su izgubili kontrolu. Pobediće oni koji učine da prepuštanje deluje lako, a da kupac drži uzde.

Koja je danas najveća zabluda o tome šta „agentska trgovina“ zapravo znači?

Da je agent samo bolji četbot. Četbot daje savet. Agent može da deluje – i ta razlika menja sve. Zamislite pratioca koji vam kroz ceo dan pomaže da se snađete među izborima.

Ali savet sam po sebi još nije agentska trgovina. Agentu je potreban mandat: šta sme da kupi, koliko sme da potroši i kada mora da zatraži dozvolu. U suprotnom, dobili ste digitalnog tinejdžera sa kreditnom karticom.

Koju bi sasvim običnu rutinu agentska trgovina mogla prva da promeni?

Mikroskop je pokazao ono što je sićušno, teleskop ono što je daleko; veštačka inteligencija je makroskop – alat za razumevanje beskrajno složenog, kakav je i naš život sa svim transakcijama koje ga prate.

Prva rutina koju će agentska trgovina promeniti jeste mesečna finansijska obdukcija: „Na šta mi je otišao sav novac?“ Agent bi razumeo redosled, kontekst i nameru: uočio bi zaboravljenu pretplatu ili dvostruku naplatu i pokazao kako niz sitnih navika tiho nagriza budžet za putovanje u Italiju. Prvi veliki „aha“ trenutak možda zato neće biti nova prilika da nešto kupimo, nego razumljiv pregled sopstvenog života.

Uprkos silnoj priči o kupovini uz pomoć veštačke inteligencije, šta bi nas moglo iznenaditi?

„Kupovina uz pomoć veštačke inteligencije“ jednako je uzbudljiv izraz kao „Pentium procesor“. Mnogo je zanimljivija ideja postajanja. Ne kupujete samo patike za trčanje – možda pokušavate da postanete trkač; ne rezervišete samo let – možda pokušavate da postanete avanturista.

Agent bi mogao da organizuje trgovinu oko tog dužeg putovanja. Umesto da preporuči proizvod koji će najverovatnije izazvati klik, mogao bi da radi po mandatu: pomozi mi da postanem zdraviji, kulturniji ili finansijski pismeniji. Najveći pomak možda neće biti pametnija, nego svesnija kupovina.

Šta je potrebno da bi ljudi imali poverenja u takve agente?

Svoju robotsku kosilicu nazvao sam Simona. Naš mačak se zove Simon. U odnosu ljudi i tehnologije vide se dve protivrečnosti: unapred joj verujemo i istovremeno je pretvaramo u nešto ljudsko.

Veštačka inteligencija daće predmetima nešto nalik duši. Umesto da svaki put razgovarate sa drugom ličnošću brenda, uvek biste sretali Simonu, svog prenosivog duha iz lampe. Opasnost je u tome što ljudski glas i prijatno ime stvaraju sintetičko poverenje: imaćemo osećaj da poznajemo Simonu pre nego što shvatimo čije interese zastupa.

Zato su duhu iz lampe potrebna pravila. Šta sme da vidi? Ko ga plaća? Šta sme da kupi? Kako mu se oduzimaju ovlašćenja? Prijatan glas može uliti poverenje, ali ga mogu zaslužiti samo jasan identitet, čvrste granice i odgovornost.

Kakva je uloga banaka u svetu u kojem poverenje mora da funkcioniše između mašina?

Plaćanje je rukovanje teleportovano kroz prostor: kupac i prodavac mogu da žive na suprotnim krajevima sveta i da se nikada ne sretnu. Agentska trgovina počinje onda kada je rukovanje i dalje važno, ali nijedna ruka više ne mora da bude ljudska.

Banke i platne mreže pomagaće da se ljudska namera prevede u poverenje čitljivo mašinama. Načelo KYC (Know Your Customer – „upoznaj svog klijenta“) dobiće brata: Know Your Agent, „upoznaj svog agenta“. Koji agent deluje u vaše ime? Ko ga je napravio i koliko sme da potroši? Poverenje ne sme da stane na agentu, mora da izdrži svaku primopredaju. Poverenje između mašina zvuči kao da su ljudi napustili prostoriju. Ali kada nešto krene po zlu, neko i dalje mora da se javi na telefon.

Šta je, kada je reč o budućnosti novca, vrlo verovatno, iako niko ne može pouzdano da zna?

Kakvo fantastično futurološko pitanje! Novac će dobiti biografiju. Gotovina je divno zaboravna – evro ne otkriva da li je zarađen podučavanjem dece ili prodajom oružja. Digitalni novac uvodi novu mogućnost: samo plaćanje može sa sobom nositi proverljive podatke o poreklu, vlasništvu i ovlašćenju.

Tako nastaje osetljiva pogodba. Privatnost bez uvida u poreklo može da zaštiti ono što je nelegitimno; uvid u poreklo bez privatnosti može da preraste u nadzor. Budućnost novca moraće da izađe na kraj sa oba zahteva.

I za kraj: šta biste poručili trgovcima koji žele da u ovoj trci budu prvi?

Ključ nije u tome da budete prvi, nego da brzo učite. Rana istorija gotovo svake tehnologije posuta je zaboravljenim pionirima; pobeđuju oni koji uče iz sopstvenih grešaka i stignu kada su i tehnologija i sistem oko nje spremni. Zato bi trgovci na agentsku trgovinu trebalo da gledaju kao na niz eksperimenata.

Koristiće im i to da svoje proizvode učine razumljivim agentima: cena i dostupnost lak su deo, a trajnost, poreklo, mogućnost popravke i kvalitet usluge mnogo su teži. Ako mašina ne ume da pročita ta svojstva, agent će svaki izbor svesti na cenu i rok isporuke. Trgovac tako može da postane podrazumevani izbor kad god neko kaže agentu „reši ovo umesto mene“ – ili nevidljivi snabdevač koji stoji iza tuđeg agenta.

Svrha eksperimenta nije nužno da uspe. Njegova svrha je da se pogreši na održiv način, da se iz grešaka brzo uči i da se kompanija ne izlaže riziku pre nego što stignu dokazi. Jer u tim neuspesima često se kriju prvi obrisi onoga što ćemo jednog dana zvati budućnošću.