Kako Mladić može da se vrati kao bumerang aktuelnoj vlasti: Veliki dosije u novom broju Nedeljniku | Srpska dijaspora

***

Teško je zaboraviti sliku Aleksandra Vučića ogrnutog zastavom u Ujedinjenim nacijama kako se, kako to njemu naklonjeni mediji kažu, bori za Srbiju, kada se glasalo za rezoluciju o Srebrenici.

I to je trenutak kada valja podsetiti da je međunarodni sud već doneo presudu po kojoj Srbija nije odgovorna za taj zločin (po tužbi Bosne i Hercegovine).

Međunarodni sud pravde je presudio da je Srbija (tužba je bila protiv SCG) odgovorna što nije učinila sve što je bilo u njenoj moći da spreči genocid, a potom nije kaznila niti predala učinioce Haškom tribunalu, ali da se ne može smatrati odgovornom za genocid počinjen u Srebrenici.

I parlament Srbije je 2010. godine doneo rezoluciju o Srebrenici u kojoj je zločin definisan po presudi Međunarodnog suda i to je trebalo da završi tu mračnu epizodu iz istorije.

Ali kao da se sami stalno vraćamo i vezujemo za taj mrak.

I svaki put se tu ukaže slika Ratka Mladića koja nas uvlači u banalna pitanja:

Ako je u fokusu pitanje licemerja drugih (i Zapada), da li to što drugi slave svoje zločince, legitimizuje slavljenje zločinaca? Ili, ako kažemo da u Srebrenici nije bio genocid, da li to znači da ne treba osuđivati zločince samo zato što zločin nije genocid?

Ono što je apsurd je to što ta slika Mladića korišćena za manipulaciju opozicionim delom javnog mnjenja, sada kao bumerang može da se vrati vlastima, u trenucima kada se spremaju izbori i kada je vlastima i Aleksandru Vučiću svaki glas preko potreban. Posebno glasovi manjina koji mogu biti tas na vagi, ili jedan od tasova na vagi. Teško će partneri vlasti iz bošnjačkih stranaka moći svojim glasačima da opravdaju tu saradnju, ako se organizuje državna sahrana.

I sada je vlast u situaciji da zadovolji svoje glasače patriotskim nabojem, a oni traže mnogo više nacionalizma nego što je to bilo ranije – kada je SNS integrisao Zavetnike, koji su bili „trojanski konj“ u redovima nacionalne opozicije, nije to bilo zbog njihovih par procenata glasova (koji se i nisu prelili) ili zbog kadrovskih kvaliteta ministarke Milice Đurđević Stamenkovski, koliko zbog toga što su po istraživanjima Zavetnici među naprednjačkim glasačima bili druga najprihvatljivija opcija. U čuvanju svog tabora koji se nacionalno radikalizovao, naprednjaci sada moraju da se uhvate Mladića, a da ne ugroze svoju postizbornu matematiku.

I zato je, između ostalog, važno pitanje kako će biti sahranjen Ratko Mladić (uz državne počasti ili ne) – iako ima i onih koji su u državu institucionalno toliko izgubili poverenje da veruju da je to potpuno nebitno. U slučaju da se, na kraju, država „izvuče“ iz ove „neprijatne“ situacije, to bi pokazalo da ta matematika, ipak, nije obeshrabrujuća u kontekstu demokratizacije društva.

Jer ono što najviše utiče na opšti narativ, ipak, najčešće dolazi od vlasti.

CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA KOJI JE OD ČETVRTKA, 3. SEPTEMBRA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NEDELJNIK.RS/SHOP