Kako održati ovu ljubav i zajedništvo: Analiza Mihaila Ilića u novom Nedeljniku | Srpska dijaspora

***

Kada razmišljam o tome šta možemo naučiti od studenata, prva stvar koja mi padne na pamet je veliki roman Džej Di Selindžera, „Lovac u žitu“. Iako je u tom romanu glavni lik malo mlađi od studenata, teme koje se tiču različitih pogleda na svet između adolescenata i odraslih ljudi su nam za našu situaciju vrlo relevantne.

Kada sam čitao ovaj roman u svom već odraslom dobu, uživao sam provodeći vreme sa likom Holdena Kolfilda, apsolutno idealističnog i iskrenog srednjoškolca koji odbija da se prilagodi svetu odraslih jer vidi da je taj svet pun pretvaranja, foliranja, prihvatanja stvari koje nam ne odgovaraju i mirenja sa neumitnim monotonim tokom života. Holden ne želi da živi takav život i beži od svega.

Provodeći vreme sa knjigom, osetio sam da se u meni budi taj adolescentni romantični idealista, onaj koji je postojao pre nego što me je mašina života samlela i upakovala u proizvod zvani funkcionalni odrasli čovek. Uđemo u nemilosrdnu mašinu i postanemo ono što nam se gadilo kada smo imali 20 godina. Zato je važno da se podsetimo da još uvek imamo u sebi taj sanjarski deo i da ga s vremena na vreme probudimo i malo poslušamo.

Studenti su uradili to za sve nas. Kada smo suočeni sa nepovoljnim uslovima, kada slušamo mnogo loših priča i kada borba deluje beznadežno i preteško, tada je apatija efikasna odbrana od užasnog osećaja bespomoćnosti. Apatija nam omogućava da „guramo“ dan za danom, iako svakog od tih dana postajemo sve više mrtvi iznutra. Apatija je, poput cinizma, po rečima Nika Kejva, lako i jeftino rešenje, koje nas ne zamara mnogo i koje nas štiti od većeg bola.

Nada je, s druge strane, borbeno osećanje i borbeni stav. Nada zahteva aktivan trud i angažman, i čini nas ranjivijim. Kada se nadamo, stvari nas više pogađaju. Ali osećanje dubokog ispunjenja koje imamo kada učinimo nešto dobro, kada stvarno damo sebe i vidimo da to ima nekog efekta – to čini da je sva muka koju smo prošli vredna toga.

Studenti su u ljudima probudili nadu, učinili da verujemo da ima smisla boriti se, da je moguće pobediti i protivnika toliko snažnog ako se ujedinimo i podržavamo dok svako daje svoj mali doprinos. Učinili su da verujemo da je svet u kome živimo vredan da se za njega borimo. Nadam se da se ta probuđena nada neće ugasiti, i da ćemo prestati da se oslanjamo na apatiju da nas štiti.

Ipak, možda najvažnije, moram da upozorim na nešto iako je to dramatična reč, ali postoji nešto na šta bih želeo da skrenem pažnju. U ovom trenutku, trenutku pobede i euforije, ostati pun nade i biti prisutan i tu za ljude oko nas je lako. Sada nas nose jake emocije i na njihovim talasima mi se osećamo dobro i energično. Ali mi sad živimo u jednoj neobičnoj, nadrealnoj i po svojoj prirodi, privremenoj situaciji. Sve emocije su prolazne. I euforija će proći, a i sa njom ovaj polet koji sada imamo.

CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA KOJI JE OD ČETVRTKA, 5. NOVEMBRA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NEDELJNIK.RS/SHOP