Kasno je za hard rok: Kolumna Branka Rosića u novom Nedeljniku | Srpska dijaspora

U prošli petak uveče premijera odlične predstave „Gladni duhovi“ u Ateljeu 212. Četiri generacije ženskih članova jedne porodice u post-Troubles periodu u Severnoj Irskoj. Veče posle ove premijere, jedan gitarista iz Severne Irske uzdrmao je konstrukciju Arene, i dlanove i srca fanova. Simon McBride, furiozni gitarista benda Dip parpl u nekom „prvom obraćanju“, na prvom tajm-autu osamdesetogodišnjeg legendarnog frontmena benda Ijana Gilana. I niko nije zamerao što vlasnik nekada neverovatnog registra uzima pauze jer prisustvo istoriji je nenadoknadivo i dopušta opraštanje da glasne žice nisu kao nekada.

I ništa ne smeta Gilanu, a ni nama, jer istorija je zaista istorija, a kada je Dip parpl izašao na scenu i otprašio „Highway Star“ bili smo svesni baš sve monumentalnosti ove pojave i istorije.

A ona kaže da su Dip parpl junaci zaista istorijskog događaja, prvog velikog koncerta u tada Beogradu, prestonici socijalističke Jugoslavije koja je išla nekim srednjim putem a pustila omladini da voli sve ono što i vršnjaci na Zapadu. Poznajem čoveka koji je bio na tom koncertu 1975. Kada su decibeli izazvali potres pa čak i strah „došli da nam sruše halu“.

Na ovaj koncert u prošli petak idem sa B. R. koji nije to izjavio ali je bio na tom prvom koncertu i još uvek ima ulaznicu iz te večeri. Idem i sa U. Đ. koji mi sutradan kaže: „Čim su krenuli na početku sa ‘Highway Star’, spao mi je pritisak momentalno na 120/80.“ Ovaj koncert, za razliku od 1975, ne dolazi kao istorijska prekretnica mada se istorijski događaji najavljuju.

Ali Dip parpl nisu nikakva ikebana, oni su punokrvni bend, sa tri člana koji su ispisali istoriju kako benda tako i svetske muzike. Koliko se sećam, na jednom od prošlih Dip parpl koncerata U. Đ. je pričao sa basistom, Gloverom, i to o istoriji. U našoj sutrašnjoj retrospektivi koncerta U. Đ. mi kaže: „Kad je počeo koncert, kao da su mi odneli svu muku u telu. Sav napor, pritisak, tovar su nestali i postao sam lagan.“

Klavijaturista benda provlači hemondom onaj Lordov zvuk iz sedamdesetih, tu je i klasika kojom je Lord bio opčinjen ali i „ajde Jano“ deo ove večeri. Kao predgrupa nastupili su Jayler bend iz Engleske. Pevač izdaleka kao Robert Plant a uticaj Led cepelina vidljiv je i u velikom gongu iza bubnjara. Setim se da je Ijan Gilan junak dve pesme domaćeg rokenrola kao „čupavi Ijan Gilan“ iz „Svirali su Dejvid Bouvi…“ Riblje čorbe. A kao druga Pekinška patka „Kasno je za hard rok, umorni su Gilan i Plant“. Kakva ironija, u osamdeset i prvoj Ijan Gilan nije nigde zakasnio pa ni da uđe u istoriju, i to pre pola veka, na vreme.

NOVI BROJ NEDELJNIKA JE OD ČETVRTKA, 15. OKTOBRA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NEDELJNIK.RS/SHOP