Koje su profesije najopasnije po život: Zoran Radovanović u novom Nedeljniku | Srpska dijaspora

***

Verovatnoća da se oboli zbog radnog mesta i prirode posla menja se tokom vremena. Dešavalo se da dam studentima zadatak da prate zdravlje nekvalifikovanih radnika na Zapadu tokom poslednjih 100–150 godina. Konstatovali bi da su na početku tog perioda oni bili neuhranjeni i iscrpljeni napornim radom, te da su rano umirali od tuberkuloze i drugih zaraza.

Poslednjih decenija njihov fizički napor postao je minimalan, mahom sede i na poslu i u slobodnom vremenu, dovoljno zarađuju za nezdravu hranu, pivo i duvan, pa pate od gojaznosti i sa njom povezanim pratećim manifestacijama – šećernom bolešću, hipertenzijom, infarktom i šlogom.

Poslodavce tih radnika obeležava unekoliko suprotan trend. Pre stotinak godina na karikaturama su prikazivani kao i u stvarnom životu – zavaljeni u fotelje, sa ogromnim trbusima i tompusom u ustima. Umirali su od srčanog i moždanog udara, pa su oštećenja kardiovaskularnog sistema bila nazivana menadžerskom bolešću. Danas su vitki i preplanuli, jedre, džogiraju, igraju tenis i golf, a pušenje preziru kao prostačku naviku. Od bolesti srca, pluća i mnogih vrsta raka umiru znatno ređe od svojih radnika.

U početnim studentskim vežbama o uzročnosti nekada sam davao studentima seriju fiktivnih podataka iz kojih bi proizlazilo da hirurzi žive kraće od, recimo, pedijatara. Studenti bi po pravilu zaključili kako su hirurzi u pravu kada tvrde da je stresan posao odgovoran za njihovu relativnu kratkovečnost. Malo ko bi, i to tek na podstrek, doveo u pitanje takav uzročno-posledični sled i postavio bi pitanje da li su se te dve grupe lekara razlikovale pre zapošljavanja.

Mogu li da isključe da su budući hirurzi u startu bili impulsivni, kompetitivni i skloni riziku, a da su se za pedijatriju opredeljivali smireni i opušteni pojedinci pitome naravi? Kakvu ulogu tu igra profil ličnosti?

Nesumnjivo je da i stres i reakcija čoveka na stres skraćuju život, čemu u prilog govore rane smrti mnogih novinara. Jesu se oni borili s rokovima i presahlom inspiracijom pred praznim belim papirom, ali te medijske bardove pamtimo i po čaši u ruci, cigareti u ustima i bdenju po kafanama sa kasnim fajrontom.

S druge strane, čuveni novinar „Politike“ Predrag Milojević umro je sa 97 godina, a urednik „Glasa Podrinja“ Vitomir Bujišić nadživeo ga je za godinu dana. Mada su izuzeci, za obojicu je zajedničko da nisu bili kafanski ljudi, da su bili smireni i da su uživali veliki ugled – Milojević u nacionalnim, a Bujišić u regionalnim razmerama.

Zadovoljstvo ostvarenim i ugled očitovan poštovanjem bližnjih pomažu da se lakše savlađuje teret godina. Akademici, zaslužni profesori univerziteta, ugledni književnici i slikari u proseku žive znatno duže od svojih vršnjaka. Isto važi i za političare, bar dok ih ozračuje oreol slave.

CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA KOJI JE OD ČETVRTKA, 15. OKTOBRA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NEDELJNIK.RS/SHOP