Mnogi su se učlanili u SNS verujući da će ona biti u kontinuitetu na vlasti do 2036: Analiza Zorana Panovića u Nedeljniku | Srpska dijaspora

Nosilac liste „Ujedinjena Srbija” Aleksandar Vučić izjavio je juče da će on biti šef poslaničke grupe te liste u Skupštini Srbije.

Vučić je gostujući na TV Pink rekao da je izabran za šefa poslaničke grupe, ali da još ne zna da li će se ta grupa zvati Ujedinjena Srbija ili Srbija protiv terora.

„Biću tamo i bar neko vreme biću šef poslaničke grupe, da li ću to moći da izdržim duže vreme ili ne, ali neko vreme biću šef poslaničke grupe“, naveo je Vučić.

Nakon 14 godina vlasti, biće to promena za SNS i doskorašnjeg predsednika Srbije. U analizi u novom broju Nedeljnika, koji je na kioscima, Zoran Panović u tekstu pod nazivom: Od dolče vite do dugog marša objašnjava da za „naprednjake“ neće biti baš lako da iz slatkog života krenu na „dugi marš“ poput kineskih siromašnih seljaka i komunista.

Evo jednog dela teksta:

„Mnogi su se učlanili u SNS verujući da će ona biti u kontinuitetu na vlasti do 2036. godine (na koju se odnosi Vučićev autorski tekst u „Blicu“). Pa hajmo začas da se vratimo u 17. septembar 2016: „Blic“ objavljuje autorski tekst „Srbija 2036. godine?“, koji je tadašnji premijer Aleksandar Vučić napisao ekskluzivno za rođendanski broj tog lista:

„Vreme proroka, i crnih i belih, prošlo je. Nema više gledanja ni u pasulj ni u karte. Sve sjajne snove smo proživeli kao noćne more. I ostali sami, mi i Srbija, mi u Srbiji, da opet sami odredimo i svoju veličinu i svoju snagu, umešnost i – budućnost“, pisao je tada Vučić (ili neko za njega) u patetično-motivacionom stilu.

On je naveo da će Srbija 2036. godine biti „zemlja ljudi koji nikada i ni za šta ne traže izgovore“, ističući promenu mentaliteta kao ključni faktor uspeha. Ali već 2026. kod ubedljivog izbornog poraza i Vučić i njegovi lojalisti traže izgovore. Malo je samokritike. Sem one apstraktne i nepersonalizovane gde treba.

Tada Vučić naglašava potrebu za stalnim učenjem, radom i napretkom, uz ocenu da društvo mora da prestane da krivicu za sopstvene neuspehe prebacuje na spoljne faktore. Ali već 2026. Vučiću je za poraz njega i njegovog „društva“ (elite) kriv spoljni faktor i njegovi izvršioci radova u zemlji.

U „Blicu“ davne 2016, kada uprkos takvim stavovima paradoksalno i definitivno ulazi u rigidnu reakcionarnu fazu, Vučić za 2036. ima viziju moderne, ekonomski stabilne države sa jakim institucijama koja je prevazišla istorijske konflikte i mitove. Ispašće još da su ga studenti plagirali za program.

Vučić voli da citira. Tada u „Blicu“ se opredelio za Konfučija i Šekspira. Prvo istočna mudrost: „Konfučije je rekao da ako razmišljaš o samo jednoj godini, treba da zasadiš seme. Ako razmišljaš o sledećih 10, treba da zasadiš drvo. A ako hoćeš da misliš 100 godina unapred – uči ljude.“ Opet, kao da su ga profesori blokaderi plagirali.

A sad Šekspir: „Na svaku školu u Srbiji okačio bih tablu i na njoj one Šekspirove reči: Ne određuju zvezde našu sudbinu, određujemo je sami“, ali, eto, pre neki dan Vučić demantuje sam sebe u Sremskoj Mitrovici i kaže da je ovakav put (posle 25. 10.) odredio sam Bog. Da li bi se Porfirije složio?

Sećam se kad mi se jedan „žuti“ žalio u vreme najveće Tadićeve moći kako je u lokalni odbor DS došao da se učlani čovek i kad je potpisao pristupnicu rekao: „Završio sam srednju grafičku, imam i iskustva u tom poslu, ali što se mene tiče ne mora u struci…“

Za ozbiljne organizacije potrebni su i drugi tipovi lojalnosti osim revanšističke, lukrativne i idolopokloničke, koji izviru iz pozicije partijskog člana u društvenoj strukturi, u klasnom ili stratifikacionom mapiranju, u konzistentnijim ideološkim afinitetima, projektovanom stepenu žrtvovanja i odricanja za organizaciju…

Ne umanjujući, pritom, i značaj tretiranja partije kao SIZ-a (kardeljevske Samoupravne interesne zajednice) za zapošljavanje.

Vučić je nakon izbora 25. oktobra izjavio – „Svi oni koji nikada ne bi bili ništa u životu i koji su umislili da su jako važni, odlučili su se iživljavati na poštenim i normalnim ljudima“. Pri čemu valjda i Vučić najbolje zna koliko je baš on afirmisao onih koji bez njega ne bi bili ništa u životu i koji su s njim umislili da su mnogo važni.

Blokirajući i uzurpirajući institucije, i time kompromitujući državu, Vučić je od partije napravio maltene jedini vertikalni kanal društvene promocije. I kroz njega se stratifikacijski probilo i afirmisalo desetine hiljada ljudi. Do stepena da se maltene može govoriti o „revoluciji kulova“ (i kulovki, pokazuju njihova veselja).

Otuda i razumljiv njihov nihilizam – da sami priznaju da su bez Vučića niko i ništa. Jer da bi bio i preletač (konvertit) moraš da imaš kapacitet za to. Ne zavisi sve samo od inkluzivnosti pobedničke strane.

CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA KOJI JE NA SVIM KIOSCIMA I NA NEDELJNIK.RS/SHOP