O filmu „Don’t Look Back In Anger“ | Srpska dijaspora
Na sto i dvadeset sati otkako su braća Galager prošpartali crvenim tepihom ispred Cineworld bioskopa na Lester skveru u Londonu, i na 168 sati otkako su zaparali vodu gliser jahtom duž kanala dolazeći na premijeru na Filmskom festivalu u Veneciji, evo me u Imax Cineplexxu u komšiluku istim povodom. Naravno ja kao gledalac a oni junaci dokumentarnog filma „Don’t Look Back In Anger“ koji prati pomirenje Lijama i Noela Galagera i povratak na scenu benda Oasis kroz turneju Oasis Live ’25.
Negde na samom početku je isečak iz Pariza, poprišta sada već mitskog pičkaranja braće Galager, kada su se oni toliko posvađali da nisu ni izašli to veče na binu a cela turneja je kenselovana. Poznajem drugaricu koja poznaje pariskog šofera limuzina koji ih je tada razvozio i svedočio njihovoj tuči. Toliko je to bilo vruće i zauvek, pa se zato činilo nemogućim da oni obnove saradnju. Zato je fantastično u ovom filmu prikazan taj dolazak bludnog sina (Lijam) u studio The Mill u Londonu gde sreće posle toliko godina autoritarnog brata (Noel). Iako će Noel reći da su mu bile naporne te nedelje proba u studiju Mill, možda su za gledaoce filma najuzbudljivije te sekunde susreta braće posle 15 godina.
Da li će Lijam doći na probu? Ipak, tolika je lova bila u opticaju da je ta neizvesnost jedino moguća u filmu. Realnost je sasvim drugačija, pa se i vrlo jasno vidi „Adidas“ na torbi koju spušta Lijam na početku i kraju probe. Ni svemoguća divna Pegi, majka braće Galager, nije mogla pomiriti sinove ali jeste to uspeo ogroman keš. Ipak, niko ne može osporiti emocije koje je izazvala ova reunion turneja Oasisa. Bio sam srećnik koji je gledao njihov koncert na Vembliju i svedočio sam tolikom plaču ljudi oko sebe da kada sam video sve te suze u ovom filmu znao sam da su prave bez istražnog postupka njihovog hemijskog sastava i porekla.
Emocije su ono što je bitno za ovaj film. Taj zajednički plač očeva i sinova, majki i ćerki, ljubavnih parova, sada tinejdžerskih i nekada tinejdžerskih koji su se prvi put poljubili uz Oasis, venčali, dobili decu i sada su došli na povratničku turneju sa majicama gde se natpis „Oasis“ razvukao preko tela koje je od nekadašnjeg konfekcijskog broja L postalo XXL. I jedan fan u filmu kaže da je izvadio zbog turneje svoju stari „Fred Peri“ majicu iz doba „Supersonic“ histerije.
Te suze i tolike emocije možda nikada ranije nisu bile viđene, ni objašnjene, a i kako bi kada ni Noel Galager to ne može da definiše osim rečenicom da se uverio na „terenu“ koliko njihove pesme znače. U ovom dokumentarcu saznajemo i da su se deca braće Galager prvi put upoznala baš na ovoj turneji. Impresivan moment je služba sveštenika Luka Bredberija u Crkvi Svetog Bernarda u Burnidžu u kojoj su kao deca krštena braća Galager.
Oasis su i arogancija ali i neraskidiva veza sa narodom, bazom, pogledajte samo Noela među navijačima na poslednjem derbiju Man City – Man Utd. Ta posebna veza fanova i benda meni je najimpresivnija kroz rečenicu jedne obožavateljke koja kaže da je u doba borbe sa anksioznošću i depresijom slušala Oasis i opisala ih, parafraziram: „Kada si na dnu, svi ti kažu moraš se podignuti, ustani… Oasis padaju zajedno sa tobom, i onda te vuku nagore da se izbaviš.“
Setio sam se svoje melanholije i bede tokom devedesetih i upravo me je ovaj bend na neki način naterao da promenim život, zbog njih dugujem i mnogo toga najvažnijeg što mi se desilo kasnije i dešava i danas. Toga sam se setio i pre onog vatrometa na Vembliju koji prati svaki kraj njihovog koncerta na poslednjoj turneji.
NOVI BROJ NEDELJNIKA JE OD ČETCRTKA, 17. SEPTEMBRA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NEDELJNIK.RS/SHOP
