Oni koji mnogo čitaju brzo prestaju da veruju svemu što čuju | Srpska dijaspora
Oni koji mnogo čitaju brzo prestaju da veruju svemu što čuju, i to nije arogancija, to je tihi trening koji mozak prolazi stranica za stranicom, učeći da razlikuje buku od suštine, manipulisane emocije od autentične misli.
Svaki roman koji pročitamo, svaki esej koji polako svarimo, gradi neku vrstu nevidljivog filtera u nama, otpor koji raste neprimetno, sve dok jednog dana ne otkrijemo da više ne padamo na slogane, poluistine prikrivene kao sigurnosti ili povišene glasove koji mešaju jačinu zvuka sa autoritetom.
Čitaoci uče, pre svega, da se uzdrže od prosuđivanja, da uravnoteže više mogućnosti pre nego što odaberu kojoj će verovati, a ovo uzdržavanje je potpuna suprotnost naivnosti: to je strpljiva jasnoća.
Priče nas uče da svaki lik ima mračno područje, da su ljudske motivacije isprepletene, kontradiktorne, nikada linearne kako bi nas glasni govori naveli da verujemo.
A oni koji su pročitali dovoljno stranica na kraju primenjuju istu ovu složenost na stvarnost oko sebe, odbacujući previše jednostavna objašnjenja, brzopleto određene krivce, pogodne narative koji dele svet na dobre i loše.
Postoji i posebna, gotovo elegantna usamljenost kod onih koji čitaju: sposobnost da budu sa svojim mislima, a da im nije potreban neko drugi da ih oblikuje umesto njih. To je nezavisnost koja uznemirava one koji bi mislili umesto drugih, jer je um obučen da sumnja um koji je teško savladati.
Zato je čitanje, više nego prefinjeno zadovoljstvo, gotovo subverzivan čin: znači odbijanje da budu krdo, izbor da ostanu neprijatni sagovornici čak i sa samim sobom. Pravi luksuz, danas, nije imati sve odgovore, već očuvanje netaknute sposobnosti da se nastave postavljati prava pitanja i, na kraju krajeva, biti jedini čuvari sopstvenih misli.
