Sudar generala iste vojske: Nova analiza Milana St. Protića u štampanom izdanju Nedeljnika | Srpska dijaspora

***

Vojnik se čitavog života sprema za rat. Uče ga da brani svoj narod i svoju otadžbinu, da se bori do poslednje kapi krvi, da u bitke ulazi srčano i viteški. Da pogibiju zove gubitkom, netrpeljivost – patriotizmom, kolektivizam – jedinstvom.

U vojsci se vežba strogost i pokornost. Nema pitanja, preispitivanja, prava na neslaganje. Najbolje su, zato, ideološke vojske: povinovanje iz ubeđenja.

U vojsku se ulazi rano, što ranije. Vojnikovo je da razume, prihvata i izvršava naredbe pretpostavljenih. Stroga hijerarhija obezbeđuje funkcionalnost i efikasnost, ali i bespogovornu poslušnost.

Dočim, ponekad se dogodi da general počne da misli svojom glavom. Da skine uniformu, odbaci epolete i izabere drugačiji put.

Ovo je priča o dvojici takvih generala. Jedan je postao državnik, drugi odmetnik. Obojica Francuzi, bili su pitomci iste akademije i oficiri iste vojske. Saborci u dva svetska rata. I još dvadesetak godina posle. A onda su naperili cevi jedan na drugog. Zbog suprotnih pogleda na naciju, državu i budućnost.

Njihov je rat trajao kratko. Okončao se trijumfom starijeg i jačeg. Poraženi je izveden pred preki sud, ali ne i pred streljački vod. S njegovim porazom sahranjena je i kolonijalna Francuska. Sahranio ju je onaj prvi: čovek koji je, više od svega i svih, voleo Francusku.

***

General Šarl de Gol spadao je u onaj soj ljudi kod kojih se vlastita veličina poistovećuje s veličinom naroda i države. Njemu je od početka bilo jasno da je „politique de grandeur“ bila najsigurniji put ka ličnoj slavi: njegovo će ime vredeti onoliko koliko bude uspeo da uzdigne Francusku.

Kod De Gola bilo je nečeg od nacionalnog mesijanstva. Duboko je verovao u svoju ulogu spasitelja nacije – onog kome je proviđenje dodelilo sudbinu istorijskog vođe u istorijskom dobu.

De Golov kult su stvarali drugi, ali ga je stvarao i on. Potezi su mu bili odlučni, ali i teatralni. Dvaput je napuštao državno kormilo svojom voljom. Nikad nije bio poražen, mada je referendum o lokalnoj decentralizaciji 1969. doživeo kao izglasavanje nepoverenja njemu lično.

Kad je morao da seče, sekao je sa osećajem najvišeg samoljublja. Niko i nikad nije mogao biti u pravu osim njega i nasuprot njemu. Greške nije priznavao, pobede nije računao. Voleo je sledbenike i podržaoce; nije voleo takmace i kritičare. Priznavao je referendume više nego izbore; političke pokrete više nego političke partije.

Konstitucionalist pre nego demokrat, njegovo shvatanje političke odgovornosti nije trpelo posrednika. Odnos između Francuza i sebe tumačio je na način na koji to čine generali u politici. On je bio njihov odani komandant, oni – njegova verna vojska.

Kao retko koji državnik držao se tvrdoglavo svojih uverenja i svog morala. Sudio je po svojoj pravdi i svojim aršinima. Bez kompromisa, bez sumnji, bez oklevanja. Na vlasti je proveo osamnaest godina u dva maha. Ego mu je bio veći od Francuske.

Oličavao je najlepše ljudske osobine: čast, dostojanstvo, rodoljublje. Bio je gord, kapriciozan i krut.

Iako američka, izreka „My way or highway“ kao da je skrojena po njegovom kalupu.

I otišao je kad je on hteo. Pravo u legendu.

CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA KOJI JE OD ČETVRTKA, 27. AVGUSTA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NEDELJNIK.RS/SHOP