Terapiju uzimamo uz alkohol, jedemo masno, a iznenadi nas infarkt: Savo Pilipović povodom Svetskog dana srca | Srpska dijaspora

Često čujemo da su bolesti srca vodeći uzrok smrtnosti u Srbiji i taj trend se godinama ne menja.

Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, tokom 2025. godine od kardiovaskularnih bolesti umrle su 44.603 osobe, u proseku oko pet osoba svakog sata.

Savo Pilipović, predsednik Udruženja pacijenata Srbije, povodom Svetskog dana srca govorio je za Nedeljnik o prevenciji, faktorima rizika i promeni životnih navika koje su neophodne kako svake godine Srbija ne bi gubila ceo jedan grad ljudi koji premine zbog kardiovaskularnih bolesti.

Ako bismo pravili mapu karakteristika kardiovaskularnih bolesti u Srbiji, kako bi ona izgledala?

Mi kardiovaskularne bolesti doživljavamo vrlo prijateljski. Onkoloških bolesti, to jest raka se plašimo. To nas baš onako uplaši i radimo sve što možemo na tome da preživimo. Dakle, idemo kod doktora, lečimo se, trudimo se. A što se tiče kardiovaskularnih bolesti, njih nekako doživljavamo kao najbolje ortake.

Visok krvni pritisak, visok nivo masnoća u krvi i šećera, to nam je nekako manje-više u redu jer se s tim dugo živi. Vrlo često, ako se već i odlučimo da uzmemo terapiju, uzimamo je uz istovremeno korišćenje alkohola. Ne prestajemo da jedemo masnu hranu. Ne činimo ništa ili činimo veoma malo da makar smršamo. I uglavnom se iznenadimo kad posle svega dođe do infarkta miokarda ili do izliva krvi u mozak, što donosi tragične ili veoma tragične posledice.

Pored velikog broja ljudi koji godišnje umru od kardiovaskularnih bolesti, negde oko 125.000 boluje od srčane slabosti. Kakve su promene neophodne u našem zdravstvenom sistemu da bi se ta statistika promenila ili, ako bismo rekli to kardiološkim rečnikom, gde „preskače“ pa je takva slika?

Osnovni problem u našem društvu je da se mi vrlo nehajno odnosimo prema zdravlju, nemamo poverenje u lekare i zdravstveni sistem koji je istovremeno u kolapsu. Odnos države prema bolestima nije dobar i adekvatan i iako se trude da problem reše, ponekad imam utisak kao da gase požar benzinom. Stani-kreni politika u zdravstvu očigledno ne daje rezultate i zato smo po smrtnosti pri vrhu, a u Evropi prvi, nažalost, najčešće i kad su kardiovaskularne i maligne bolesti u pitanju.

Šta kardiološki pacijenti najčešće navode kao najveći problem kada se obrate Udruženju pacijenata za pomoć? Da li je to dijagnostika, čekanje na specijalističke preglede ili sama dostupnost inovativnih lekova?

Najveći problem za pacijente jeste što lekari nemaju dovoljno vremena da razgovaraju s njima. I to je rak-rana srpskog zdravstva. Imamo manjak zdravstvenih radnika, kako lekara, tako i svih ostalih. I one dobre stvari koje se dešavaju daju malo rezultata, i to je kao kad u biblijskoj priči bacate semenje po putu. Ono neće da se primi, neće da dâ ploda jer morate da ga bacite u njivu, ne na put.

Drugi osnovni problem jeste nedostatak prevencije koja je kod nas shvaćena kao neko zlo. Mi stalno pričamo i državi i građanima, da bi se nešto promenilo, potrebne su tri stvari: prevencija, prevencija i prevencija. Ako i postoji volja da se nešto radi na planu prevencije, slabo se radi.

Koliko su građani Srbije zaista svesni tih faktora rizika za kardiovaskularne bolesti?

Premalo su svesni, po mom uverenju. Jedan prosečan čovek mnogo više prati šta se dešava na kladionici nego što zna o prevenciji kardiovaskularnih bolesti. Među mojim vršnjacima, svi su debeli i samo jedan leči pritisak. Ovi ostali misle da sve rade ispravno i da je to u redu.

Neki pacijenti čak izmišljaju da im je doktor rekao da ne ostavljaju cigare. Ima genijalna priča Irfana Mensura pošto je imao infarkt, lekar ga otpušta sa Instituta i kaže: „Irfane, ne smeš da pušiš“, sve to držeći u ruci upaljenu cigaretu marlboro. Mi ne možemo lekarima da kažemo da treba da prestanu da puše.

Da li su kardiološkim pacijentima u Srbiji dostupne najsavremenije terapije i šta nam nedostaje? I koliko Srbiju košta neulaganje u kardiološke terapije ako uzmemo u obzir troškove bolovanja i invaliditeta?

Fali nam mnogo toga. Skoro je jedan doktor iz Sremske Kamenice rekao da postoji 10 najsavremenijih lekova za kardiološke pacijente, od kojih mi imamo odobren samo jedan, a devet nemamo. Unazad 15 godina jedan inovativni lek je stavljen na listu RFZO-a. To ne može da se nazove čak ni katastrofom – katastrofa je fenomenalna situacija.

Došlo je do uvođenja nekih kardioloških lekova pred izbore u zdravstveni sistem Srbije. I kad kažemo da nema inovativnih lekova za kardiovaskularne bolesti, oni odgovaraju – šta će nam inovativni lekovi kad imamo generičke.

Koja stvar bi u našem zdravstvenom sistemu bila prva koja bi trebalo da se menja iz ugla kardioloških pacijenata?

Prve tri stvari koje bi trebalo menjati jesu prevencija, prevencija i prevencija. Moramo da kažemo ljudima na normalan, razumljiv, pristojan način: „Prestanite da pušite. Prestanite toliko da pijete. Smanjite masnu hranu. Počnite da jedete zdraviju hranu.“

Rekreacija ne mora da košta. Uzmeš bilo kakvu obuću koju imaš, obučeš neku trenerku i umesto da gledaš rijaliti šou ideš da šetaš. To su jednostavne stvari.

Hipertenzija je zapravo tihi ubica, ne boli dok ne napravi haos u organizmu. I više od polovine pacijenata u svetu, pa i kod nas, i pored terapije ima povišen pritisak, pri čemu važnu ulogu igraju biološki mehanizmi poput hormona aldosterona. Koliko su pacijentima u Srbiji dostupne najnovije generacije lekova za ove specifične i teže oblike hipertenzije?

Problem je što je krvni pritisak istovremeno povezan sa kardiovaskularnim bolestima. Neki ljudi imaju urođenu manu da im je holesterol povišen. Nema veze kako žive, nisu debeli, žive normalnim životom, ali imaju visoki holesterol i farmaceutske industrije su napravile lek za takve ljude.

Ali Fond nije kupio taj lek. I šta će ti ljudi?

Sa druge strane kupujemo skupe lekove za ljude koji još žderu i puše.

Ako ne radimo ništa, nego samo kupujemo lekove, onda ćemo bankrotirati, a rezultat nećemo ostvariti.

Podatak da od 2,7 miliona ljudi sa povišenim pritiskom u Srbiji samo 12% drži bolest pod kontrolom je dramatičan. Da li je problem u tome što ljudi ne piju redovno lekove ili im propisana terapija jednostavno ne odgovara? I kako izgleda put pacijenta od trenutka kad shvati da mu terapija ne radi do dolaska do specijaliste koji će mu pronaći pravu kombinaciju?

Naš zdravstveni sistem je potpuno promenio ulogu primarne zdravstvene zaštite i lekare u domovima zdravlja sveo na pisanje. Ono kako bi trebalo da se leči pritisak je vrlo prosto: odeš kod lekara u domu zdravlja, on te pošalje kod kardiovaskularnog lekara, vratiš nazad izveštaj tvom lekaru koji ti kaže šta bi trebalo dalje da radiš. Meri ti pritisak i vodi računa o tvojoj terapiji, zajedno s tobom. Ali kod nas je stvar postavljena na glavu umesto na noge i svi se leče kod kardiologa. Nema toliko kardiologa u Srbiji koji će lečiti pritisak Srbima. Nema nigde na svetu, to ne postoji kao mogućnost.

Većina pacijenata ne zna u trenutku kad počnu da leče visok krvni pritisak, da ako naprave neke promene u životu, postoji mogućnost da se skinu jednog dana sa tih lekova. Svi misle da su ti lekovi doživotni.

Ako hoćemo da živimo zdravije i duže, nečega bi trebalo da se odreknemo.