To što sever ima led: Nova koluma Branka Rosića u štampanom izdanju Nedeljnika | Srpska dijaspora
Jutros pijem kafu sa Z. P., idiotski da napišem – gostom iz Ljubljane. To je administrativno, službeno titularenje, jer on nije ovde, u Beogradu i Srbiji, nikakav gost, mada ima adresu i plaća porez i penziono u Sloveniji. I kaže on da je kod njih u Sloveniji malo onako, pa i desno, ali sve u svemu je okej, pristojno. Odgovorim mu: „Čoveče, meni ne bi smetalo to malo desno da mi je sve ostalo sređeno.“ Mislim na sređeno i uređeno. On ništa na to ne odgovara, samo posle male pauze kaže: „Biće kod vas sad uzbudljivo.“ Na to mu samo kratko: „Kad nije?“ I stvarno, kad nije?
Veče pre ovog susreta sa Z. P. iz Slovenije odlazim u jedan relativno novi prostor na obeležavanje godišnjice organizacije koja od devedesetih juri za slobodom, demokratijom… Poznata lica u dvorištu i sali, na panoima zaleđeno vreme. Kao da se ništa nije ni promenilo od tih početnih godina borbe za demokratiju u Srbiji. Ponovo se setim svoje rečenice u razgovoru sa U. Đ.: „Imali smo dvadeset i tri godine kada je bila Osma sednica i došao Sloba na vlast, a sada imamo šest banki.“
Takav sam osećaj imao na ovoj proslavi, ista reprezentacija i u dvorištu i u sali. Divni ljudi, dosta njih i oštećeno svim i svačim što se desilo između te Osme sednice i sadašnjih šezdeset pa i više godina, a nekih, tužno je, i nema više. I niko da dočeka da počne da gunđa kao Slovenac da će biti malo sada desno od kada je došao onaj što se promovisao kao disident u doba SFRJ. Setim se te Osme sednice i Slovenaca okolo i naše priče o njima koji su došli da nam poseku jabuke a onda nam ih prodaju prerađene u sok. I stalno naše vajkanje da bismo ko zna gde stigli samo da nam nije ovih što nas u mozak i glavu i gde sve.
Da li je moglo sve drugačije po nas? U ovom broju sam radio intervju sa poznatim srpskim glumcem koji mi kaže da mi nikako da izađemo iz devedesetih. Možda i ne želimo. Ili ne možemo. Zapravo ne možeš da preko noći napraviš taj skok. Kad smo kod Slovenije, setim se mog služenja vojnog roka u toj tada republici i mojih roditelja dok na Bledu gledaju ženu koja kupi izmet svog psa u kesu i baca u đubre. To je sada i ovde normalno, ali u ono doba, u ostatku cele zemlje su ljudi tresli nos sasvim normalno u centru grada.
Ne možeš napraviti skok i onda se žališ da te neko drugi sprečava u tome a i dalje se baviš budalaštinama. Ili je to tako i biće uvek tako još od onog Bajaginog: „To što južnjak ima krv, i što sever ima led. To je neophodna stvar da bi bio mir i red.“
NOVI BROJ NEDELJNIKA JE OD ČETVRTKA, 8. OKTOBRA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NEDELJNIK.RS/SHOP
