U srpskoj javnosti postoje dva Ratka Mladića: Veliki dosije u novom Nedeljniku | Srpska dijaspora

Jedna značajna razlika između Ratka Mladića i Radovana Karadžića, pored svih ostalih, bila je i u tome što kada je uhapšen Karadžić, Aleksandar Vučić i Tomislav Nikolić su bili radikali, a kada je uhapšen Mladić, oni su bili naprednjaci.

I to je jedan od razloga zašto je hapšenje Ratka Mladića 2011. godine prošlo relativno mirno u (tadašnjoj) srpskoj javnosti, dok je hapšenje Karadžića praćeno eksplozivnim demonstracijama, protestima i mitinzima – setićete se, bilo je podosta sukoba sa policijom – koji su se razvukli celo to leto, od kraja jula do septembra.

Srpska radikalna stranka bila je u centru te pobune, mada je bilo i radikalnijih desničarskih, sada već zaboravljenih, grupa, poput „Obraza“, „1389“ i sličnih.

Kao što se zaboravilo ko je šta i kako govorio o Ratku Mladiću u toj deceniji u kojoj je Srbija bila na nekom drugačijem putu.

U srpskoj javnosti postoje dva Ratka Mladića, jedan je onaj „najveći begunac na svetu posle Bin Ladena“, za neke heroj, za neke zločinac, general vojske iz ratova devedesetih koji je branio srpski narod, i koji je ubijao pripadnike drugih naroda.

Suštinski taj čovek je bio mit; nema tačke na svetu na kojoj se nije krio, od Rusije do Južne Amerike, praćen pretorijanskom gardom srpskih patriota i logistikom iz američkih akcionih i špijunskih filmova, neuhvatljiv ne samo za srpske službe nego i za najsposobnije američke specijalce koji su se svako jutro budili u znoju što ne mogu da ga pronađu (setićete se možda i onog Amerikanca koji je rekao „meni kažu da je Mladić u neka fukojebina“); mit o heroju koji je nastavio liniju slavnih srpskih vojskovođa, koji se stavio na branik otadžbine, ili naroda, nikome to do kraja ne bi bilo jasno kada bi se zaista udubio u temu, ali to je bilo najmanje važno. Bio je simbol nekog prkosa protiv promena, na kraju, protiv Zapada.

Drugi Ratko Mladić je onaj od 2011. godine, uhapšeni begunac koji je raspršio sve prethodne mitove – ni nalik onom sa plakata koje su desničari nosili na svojim mitinzima – otkrilo se da ga ipak ne čuvaju ruske službe ili razne antiglobalističke sile, da nije imao logistiku iz američkih filmova, da se uglavnom krio po vojnim objektima, kasnije po novobeogradskim zgradama, na kraju poslednjih godina u selu gde žive njegovi rođaci; nije se krio po belosvetskim, nego po našim „fukojebinama“, da mu je jatačka mreža od pedesetak ljudi relativno brzo spala na nekoliko slova, da je jedinu suštinsku pomoć, ili sretnu okolnost, imao u vreme vlade koja nije htela da isporučuje haške optuženike (prva vlada Vojislava Koštunice), i što bi poneko kada je tražiocima bio nadohvat ruke, uspeo da skrene proces tako da se izvuče za dlaku. Taj Mladić se pretvorio u mural.

I za jednog i za drugog, najmanje je bilo važno za šta je optužen i da li je kriv. Za jedne se krivica podrazumevala, za druge to prosto nije bilo bitno.

Jer ono što najviše utiče na opšti narativ, ipak, najčešće dolazi od vlasti.

CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA KOJI JE OD ČETVRTKA, 3. SEPTEMBRA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NEDELJNIK.RS/SHOP