Vreme je da se kiseli kupus: Novi esej Marka Prelevića u štampanom izdanju Nedeljnika | Srpska dijaspora
Prvo, da razjasnimo u ovom serijalu autovanja, nisam ja neki domaćin. Kad ono žene na društvenim mrežama i Redditima, a bogme i u kafani, nabrajaju svog idealnog muškarca, osećam se kao onaj medvedić (?!) iz japanskog mima sa očima. Ne umem baš da popravljam ništa po kući, ma jedva i pritegnem slavinu i sijalicu zavidam jer mi je frka od struje, a u kola se razumem tek toliko da im kupim onaj novi miris na pumpi kad stari izlapi. A ni da skuvam, što me apsolutno diskvalifikuje iz svih ozbiljnih izbora za Pravo Muško.
A ima još, kad se već zakopavam: uprkos tome što sam odrastao u kući sa velikim dvorištem, nisam naučio ništa oko bašte; dok sam još imao leđa, mogao sam da pokosim travu kosačicom, i da se popnem na prste da uberem divlji šipak koji je pomagao kod gripa, ali tu se negde moje znanje završava.
Ali pravi novinar, znamo to, ne mora da zna. Njemu je dovoljno da zna ko zna.
Pa tako, kada je doskorašnji predsednik države, u još jednom bizarnom klipu u svojoj zanimljivoj, ali mučnoj, ali naopakoj kampanji, seo vizavi stolice na kojoj se nalazila slika prvog na Studentskoj listi i počeo da debatuje sa kupusom za kamen, ovom su se novinaru, antidomaćinu, ipak upalile lampice. Kao kroz maglu sam se prisetio svojih prijatelja koji kisele kupus (jedan, zvaćemo ga P., zanavek je zatrovao izvesnu terasu u Ulici Koče Kapetana, o prokleta da si, ulico Kapetana od Koče, i mada se davno odselio, kad god prođem ispod nje, učini mi se da je ono bure uraslo u fasadu i da nikada neće prestati da smrdi) i to s koliko su oduševljenja svojevremeno pričali o običnom – kamenu za kupus.
(Ironija sudbine, ili samo još jedan prilog tvrdnji da je ovo Najbolji Narod Na Svetu, jeste što su ta dvojica mojih drugara rođeni Beograđani, sa nečega što bi se moglo najmirnije duše nazvati Vračar Historical, a da ja s obe strane vučem ruralne korene, bilo one žarkovačke, bilo crnogorske.)
P. je zapravo bio našao odličan kamen za kupus, a R. nije mogao da sakrije zavist. Neznaveni M., koji čak ne voli ni sarmu, a tek povremeno naleti na dobar podvarak, potom je postavio sasvim dobrodušno pitanje o čemu se radi i zašto je neki kamen, čudna mi čuda, toliko bitan.
Da ste videli samo te poglede! Dobro je što me i dalje ubrajaju u prijatelje, toliko su me prezreli tada. Ne zna čovek šta je – i koliko je važan! – kamen za kupus.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA KOJI JE OD ČETVRTKA, 8. OKTOBRA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NEDELJNIK.SR/SHOP
