Zelenilo nije samo ukras: Zašto Beograd gubi trku sa klimatskim promenama? | Srpska dijaspora

Samo što smo zaboravili na više od 60 tropskih noći koje smo letos pregurali, a čekaju nas jesenje kiše i „jezera“ na ulicama Beograda.

Zato sa arhitektom i urbanistkinjom Anom Šabanović. koja se bavi adaptacijom gradova na izmenjene klimatske uslove, razgovaramo o tome kako da Beograd prestane da puca po šavovima kad temperatura pređe 35 stepeni ili nakon svakog jačeg pljuska.

„Priroda može i treba da bude deo grada. Prirodna i prirodi bliska rešenja potrebna su nam upravo za efikasno i efektivno prilagođavanje na izmenjene klimatske uslove“, kaže za Nedeljnik.

Gledajući dokumenta javnih politika Beograda, neko bi pomislio da je grad odlično pripremljen za ovakve izazove. Na raspolaganju su Akcioni plan adaptacije na izmenjene klimatske uslove sa procenom ranjivosti (usvojen 2015. a ažuriran 2023. godine), Plan generalne regulacije sistema zelenih površina iz 2019, kao i Strategija zelene infrastrukture usvojena 2024. godine. Ipak, čim se sa papira zakorači u praksu, stvari se menjaju nagore.

„Kada govorimo o implementaciji, tu vidimo velika odstupanja od onoga što je planirano i možemo uočiti da se dešava da planski dokumenti kažu: ‘Treba nam povećanje površina koje su u direktnom kontaktu sa tlom’, a onda imamo situaciju da gradimo podzemne garaže ispod zelenih površina“, upozorava Ana Šabanović.

Glavna kočnica, kako veruje, leži u rasutoj institucionalnoj nadležnosti, pa naglašava da, iako Beograd na papiru ima sve potrebne planove, na terenu nastaje potpuna zbrka oko toga ko je za šta odgovoran, a kada se u realizaciju uključe brojni sekretarijati i javna preduzeća, sprovođenje čak i najjednostavnijih mera pretvara se u lavirint.

Dodatan udarac lokalnom planiranju zadaju odluke koje dolaze sa republičkog nivoa, kroz mehanizam prostornih planova područja posebne namene za neke delove grada.

„To znači da takav plan ne mora da bude u saglasnosti sa planom koji je hijerarhijski ispod njega, odnosno ono što je usvojila jedinica lokalne samouprave“, objašnjava naša sagovornica.

Takva praksa stvara presedane koji dovode u pitanje osnovnu gradsku infrastrukturu.

„Ti planovi nekada nisu u skladu sa strateškim razvojem grada, pa se šire i na zone sanitarne zaštite vodoizvorišta, dakle direktno ugrožavaju strateški bitno mesto za snabdevanje pijaćom vodom. To je oduzimanje dela teritorije grada i njeno ’razvijanje’ bez obzira na neposredno okruženje i njene uloge u nekom većem sistemu grada“, upozorava Ana Šabanović.

Ceo intervju pročitajte u Nedeljniku koji je od četvrtka, 16. septembra na svim kioscima kao i na NEDELJNIK.RS/SHOP