Leonardo Rašica – akcija Diane Budisavljević nije se završavala spasavanjem dece iz logora | Srpska dijaspora

„Biti Dianin potomak nije dostignuće. Nisam učinio ništa da to zaslužim”. Ovim rečima Leonardo Rašica, praunuk Diane Budisavljević, objasnio je zašto na pitanja o svojoj prabaki ne odgovara očekivanim izrazima ponosa. Za njega je porodično nasleđe pre svega podsticaj da istraži njen život i napiše knjigu koja će, uz spasavanje dece iz logora, osvetliti i njenu nameru da ih vrati porodicama.

U očekivanju odgovora Leonarda Rašice na pitanja medijskog portala Rasejanja, prenosimo delove njegovog obraćanja na ovogodišnjoj šetnji sećanja koja je održana šesti put u znak sećanja na Dianu Budisavljević. Govoreći na grobu svoje prabake, pred okupljenim poštovaocima njenog dela, povezao je istoriju svoje porodice sa istraživanjem koje traje više od dve decenije.

Diana Budisavljević bila je humanitarka austrijskog porekla koja je tokom Drugog svetskog rata, sa saradnicima, organizovala pomoć i spasavanje hiljada pretežno srpske dece iz ustaških logora u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. Uporedo je prikupljala podatke o deci kako bi im sačuvala identitet i omogućila da posle rata budu pronađena i ponovo povezana sa svojim porodicama.

Od porodične istorije do istraživanja

Leonardo je rođen 1972. godine u Sao Paulu, daleko od gradova u kojima je živela njegova prabaka. Njegova baka Jelka, starija ćerka Diane i Julija Budisavljevića, rođena je 1918. u Inzbruku. Porodica se naredne godine preselila u Zagreb, gde je rođena njihova druga ćerka Ilze.

Tokom rata Jelka se udala za Marija Rašicu. Kada su saznali da očekuju dete, odlučili su da napuste Jugoslaviju. Leonardo je okupljenima preneo dedine reči da nije želeo da dete odgaja u komunističkoj zemlji. Njihov sin, Leonardov otac, rođen je 1947. u Đenovi, a porodica se nepunu godinu kasnije iselila u Brazil.

Za razmere Dianine humanitarne akcije Leonardo je, kako je rekao, saznao sasvim slučajno 2002. godine. Prva osećanja nisu bila ponos i čast, već iznenađenje i zbunjenost.

Želja da napiše knjigu dovela ga je 2013. u Srbiju i Hrvatsku, a istraživanje je nastavio putovanjem u Srbiju, Hrvatsku i Austriju 2024. godine. Tokom avgusta ove godine ponovo je boravio u tim krajevima, razgovarao sa istoričarima i preživelom decom, istraživao u Jasenovcu i njegovoj okolini i došao u Inzbruk.

„Posle više od dvadeset godina, međutim, shvatio sam da ovo istraživanje nikada ne može zaista biti ‘završeno’. Uvek će postojati još neki dokument, svedočenje, potomak ili pitanje bez odgovora”, istakao je Rašica.

Knjigu zato vidi i kao zajednički poduhvat. Iako će na koricama stajati njegovo ime, njen nastanak, naglasio je, zavisi od ljudi koji su mu poverili sećanja, otvorili dokumentaciju, podelili znanje i pomogli mu da prati Dianin put.

Kartoteka kao put do porodice

Najveći deo obraćanja Leonardo je posvetio onome što smatra nedovoljno shvaćenim delom Dianinog rada: povratku spasene dece njihovim porodicama.

Prema njegovim rečima, njena akcija imala je dva povezana zadatka. Prvi je bio hitan — izvesti decu iz logora i omogućiti im da prežive. Drugi je bio sačuvati podatke koji će im pomoći da pronađu roditelje, braću i sestre.

Zbog toga je Diana vodila detaljnu kartoteku. Beležila je imena dece, mesta porekla, datume rođenja i imena roditelja. Kada su deca bila premala da kažu ko su, zapisivala je ožiljke, mladeže, belege i druge osobenosti koje bi mogle da pomognu pri prepoznavanju.

„Svaki detalj mogao je jednog dana da pomogne porodici da pronađe svoje dete”, naglasio je Leonard Rašica.

Podsetio je da su posleratne vlasti preuzele kartoteku i prateću dokumentaciju, čime je Diana ostala bez građe koju je godinama prikupljala. Oduzimanje dokumentacije neposredno posle oslobođenja potvrđuju i istraživanja njene akcije.

Rašica je, pozivajući se na njen dnevnik, opisao kako je insistirala da uz kartoteku budu preuzete i fotografije, beleške i ostali podaci, kako evidencija ne bi izgubila celinu. Naveo je da je ponudila da nastavi da radi sa dokumentacijom, a zatim i da u njenom korišćenju pomognu saradnici koji su poznavali prikupljenu građu. Prema njegovom izlaganju, oba predloga bila su odbijena.

U međuvremenu, porodice su nastavile da dolaze i pišu Diani, tražeći svoje najbliže. Ona više nije imala dokumentaciju uz pomoć koje je mogla da odgovori.

„Spasavanje nije bilo završeno izlaskom iz logora”

Rašica je upozorio da se Diana i danas ponekad okrivljuje zato što su neka srpska deca odrasla u hrvatskim porodicama, ne saznajući svoje poreklo. Takvo tumačenje odbacio je, naglašavajući da je ponovno povezivanje sa prvobitnim porodicama bilo jedan od osnovnih ciljeva njenog rada.

Govoreći o razlozima zbog kojih taj posao nije nastavljen onako kako je Diana nameravala, napomenuo je da tačan odgovor nije poznat. Moguća ideološka i politička objašnjenja izneo je kao tumačenja, a ne kao konačno utvrđen razlog.

„Ogromne razmere Dianinog podviga u fizičkom spasavanju dece iz logora imale su neočekivanu posledicu: zasenile su taj drugi deo njenog rada”, rekao je Leonardo.

Za Dianu, naglasio je, spasavanje nije prestajalo izlaskom deteta iz logora.

„Trebalo je da se završi tek kada to dete pronađe put nazad do svoje porodice.”

Podsetio je i da posledice razdvajanja nisu ostale samo u prošlosti. Među ljudima koje poznaje je žena koja se približava devedeset drugoj godini, a još traga za bratom.

Na kraju obraćanja vratio se pitanju ličnog odnosa prema prabakinom nasleđu. Ponos bi, kako je objasnio, mogao da oseti ako knjigom uspe da njenu priču ispriča celovito, sačuva sećanje na saradnike i decu i podstakne druge da pomognu ljudima u nevolji, bez obzira na poreklo ili veroispovest.

Po završetku govora, Leonardu je u ime organizacije SPOJI uručena počasna plaketa kojom je ozvaničeno njegovo počasno članstvo. Sa ovom organizacijom sarađuje od 2013. godine na očuvanju sećanja na Dianu Budisavljević, a knjigu o njenom životu i humanitarnoj akciji namerava da završi 2027. godine.

Izvor: Rasejanje.info