Nikola Tesla i devet teza Dušana Madjerčića (01) | Srpska dijaspora

TEZA 1 OTAC MILUTIN, MAJKA GEORGINA I KOREN

28. juna 1856. (po julijanskom kalendaru), grmljavinska oluja u selu Smiljan, oko ponoći rađa se neko ko će ceo život raditi sa munjama.

Postoji deo Tesline priče koji se često preskače, požuren u korist munja i transformatora, ko je bio čovek koji ga je odgajio.

Milutin Tesla je bio pravoslavni sveštenik, paroh u Senju, Smiljanu, Gospiću. Govorio je, prema nekim izvorima, i do osamnaest jezika. Nije bio čovek uskih pogleda, negovao je dobre odnose i sa rimokatolicima i sa muslimanima u kraju u kom je služio, u vreme kad takvo nešto nije bilo podrazumevano. 1873. dobio je carski orden Austrougarske monarhije.

Majka, Georgina, u porodici i kraju su je zvali Djuka, i mi ćemo je tako zvati dalje, bila je nepismena. Ne zato što nije bila bistra, nego zato što joj je majka rano umrla, pa je kao najstarije od osmoro dece morala da preuzme brigu o sedmoro mlađe braće i sestara, umesto škole. Ali ono što nije dobila iz knjiga, nosila je u rukama i u glavi: tkala je, pravila alatke, izmišljala naprave za domaćinstvo, i imala, kako kažu, fotografsko pamćenje, znala je napamet hiljade stihova narodne poezije, ceo Njegošev „CGorski vijenac”.

Tesla je, decenijama kasnije, u svojoj knjizi „Moji izumi”, napisao: „Iako moram svoju inventivnost da zahvalim majčinom uticaju, vežbe koje mi je otac davao bile su veoma korisne. Moja majka poticala je iz jedne od najstarijih porodica ovog kraja, koja je u sebi nosila izumiteljsku žicu… Bila je prvorazredni izumitelj, i verujem da bi postigla mnogo da nije bila toliko udaljena od savremenog života.”

Kad je čuo da mu je majka na samrti, prekinuo je predavanja u Parizu i odmah krenuo u Gospić. Stigao je na vreme. Umrla je uoči Vaskrsa, 1892.

Nikola je rođen u tom domu, kao sin pravoslavnog popa i nepismene žene koja je pamtila ceo „Gorski vijenac”, u selu koje je tada pripadalo Vojnoj granici, pojasu pod direktnom upravom austrijskog dvora, ne nekoj državi koja se zvala Hrvatska u smislu u kom danas tu reč razumemo, jer takva država u tom obliku tada nije postojala kao samostalan entitet.

Tesla je, decenijama kasnije, u pismima i razgovorima, više puta potvrdio da je ponosan na svoje srpsko poreklo. Nikad, ni nakon više od pola veka provedenog u Americi, nije porekao da je sin Milutina i Đuke. o nije bila politička izjava. Bila je to jednostavna, neizmenjena činjenica o tome odakle je čovek došao, čak i kad je otišao dalje nego što je iko mogao da zamisli.

TEZA 2 DETINJE PROROČANSTVO

U Smiljanu, posle kiše, dečak je napravio sopstveni vodeni rotor, od ljuskica drveta, sa osovinom oslonjenom na obale potočića koji je tekao kroz dvorište. Stajao je i posmatrao kako se okreće, sam, bez ičije pomoći ili uputstva.

Majka Georgina-Djuka ga je pitala šta to pravi. Odgovorio je da postoji mesto koje se zove Nijagara, i da će on jednog dana tamo napraviti nešto veliko, nešto što će osvetliti ceo svet.

Niko u tom delu Like, u to vreme, sem retkih školovanih ljudi, nije znao gde se Nijagara uopšte nalazi. Tesla je tad bio dete.

Decenijama kasnije, to „nešto veliko” prestalo je da bude dečija mašta. Postalo je prva velika hidroelektrana na svetu izgrađena po sistemu naizmenične struje, na vodopadima Nijagare, tačno onde gde je, kao dečak pored potočića, rekao da će biti.

Ne znamo da li je ovo predanje doslovno tačno, reč po reč, onako kako se prepričava. Ali znamo da je ono što je dečak obećao, čovek ispunio, do detalja.

Školovanje, bolest, obećanje

Posle Smiljana, porodica je dečaka poslala u Karlovac, u Veliku realnu gimnaziju u Rakovcu, na obali reke Korane. Živeo je kod tetke Stanke, udate za penzionisanog majora. Tetka je pokušavala da probudi u njemu zanimanje za umetnost i istoriju umetnosti, nije uspela. Ni muzika ga nije privlačila, iako je imao izuzetno osetljiv sluh. Glava mu je bila zaokupljena samo jednim, izumima. Već tada je, na putu kolima od Gospića do Karlovca, pričao prijatelju kako razmišlja o načinu da se govor prenosi između Amerike i Evrope bez ikakve žice.

Završio je gimnaziju 1873, kao odličan đak. Ali te iste godine, Liku je zahvatila epidemija kolere. Otac Milutin je preklinjao sina da ne dolazi kući dok opasnost ne prođe. Nikola nije poslušao. Vratio se u Gospić, i razboleo se. Devet meseci je proveo vezan za krevet, na samoj granici života i smrti.

Sam je, decenijama kasnije, opisao trenutak koji je sve promenio: „U jednom od samrtnih trenutaka, za koje su mislili da su mi poslednji, otac je uleteo u moju sobu. Još uvek pamtim njegovo bledo lice kada je pokušavao da me razveseli.” Tada je Nikola izgovorio uslov za sopstveni oporavak: „Možda bih mogao da se oporavim, ako mi dopustiš da studiram tehniku.” Otac, koji je celog života želeo da sin nastavi njegovim, svešteničkim putem, odgovorio je svečano: „Ićeš u najbolju tehničku školu na svetu”.

Tesla je preživeo tih strašnih DEVET meseci. I otac je održao reč.

1875. upisao je Politehniku u Gracu, sa stipendijom Vojne krajine. Bio je opsesivni student, polagao je devet ispita godišnje, skoro duplo više nego što je bilo potrebno, i radio od tri ujutru do jedanaest uveče. Profesori su pisali pisma ocu upozoravajući ga da će, ako ga ne uklone sa škole, Tesla umreti od prekomernog rada.

Tokom druge godine, Tesla je na demonstraciji elektromotora glasno izjavio da komutatori nisu potrebni, profesor Pešl mu je odgovorio da to nikada neće uspeti, da je to shema perpetuum mobilea. Tesla je znao da je u pravu, ali nije mogao da to dokaže. Ideja je počela da ga opseda, fokus na studijama je počeo da klizi, a kad se vratio kući i umesto pohvale dobio od oca ismevanje, nešto u njemu se slomilo. Upao je u manijakalno kockanje.

Sam je kasnije priznao: „Bio sam jako odlučan, ali nisam dobro rasuđivao”. Kad mu je, posle tri godine, ukinuta stipendija, jer je Vojna krajina, čiji je deo bila i Lika, ukinuta kao vojno-administrativni sistem, Tesla se 1878. obratio Matici srpskoj u Novom Sadu, moleći za pomoć.

Otac mu je umro pre nego što je Nikola stigao da mu dokaže da je sve to bilo vredno. Tek kad je sam počeo da se probija kroz svet, shvatio je da je njegov otac, uz svešteničku dužnost, godinama brinuo o četvoro dece, posle rane pogibije Nikolinog najstarijeg brata Daneta, Milutin i Djuka su odgajili Nikolu i tri sestre: Milku, Angelinu i Maricu.

TEZA 3 BRAT DANE, SESTRE, I PITANJE NASLEĐA

Tesla nije bio jedinac, kako se ponekad zaboravi u priči koja se uvek vrti samo oko njega. Imao je starijeg brata, Daneta, i tri sestre, Milku, Angelinu, i Maricu, najmlađu.

Kad je Nikoli bilo svega pet godina, Dane je poginuo padom sa konja. Porodica se, smatraju mnogi, nikad nije do kraja oporavila od tog gubitka, i upravo to objašnjava nešto što se inače čini čudnim: zašto je otac Milutin toliko dugo odbijao da pusti Nikolu, jedinog preživelog sina, daleko od kuće na školovanje. Strah od još jednog gubitka oblikovao je celo njegovo detinjstvo.

Sestre su živele tiše živote, daleko od svetske pozornice koju je njihov brat osvojio, ali nisu bile bez sopstvene snage. Milka, najstarija, ostala je udovica sa ćerkom, i sama se izborila kroz patrijarhalno društvo koje nije blagonaklono gledalo na njeno ponovno udavanje. Angelina je sa mužem, sveštenikom, podigla petoro dece, od kojih su četvoro postali doktori nauka, a njen sin Nikola, nazvan po ujaku, otišao je u Ameriku i postao inženjer sa preko sto dvadeset patenata u automobilskoj industriji. Marica, najmlađa, govorila je četiri jezika, znala napamet desetine hiljada stihova, i radila kao novinarka, noseći dalje istu tu porodičnu crtu koju je i otac Milutin imao, pisanje za novine iz Like.

Maričin sin, Sava Kosanović, postao je pravnik, diplomata, kasnije ministar i ambasador FNRJ u Vašingtonu. I baš on, Teslin sestrić, ušao je 7. januara 1943. u hotelsku sobu i pronašao telo svog ujaka. Zapisao je: „Tesla je ležao mrtav. Još mršaviji i bljeđi, malo zgrčen, sa zaleđenim sažaljivim izrazom, gotovo osmehom na licu.” Upravo je Sava odlučio da se Teslina ostavština prenese u Beograd, odluka koja je dovela do osnivanja Muzeja Nikole Tesle.

A potomak koji je najdalje odneo tu istu, porodičnu iskru za izumiteljstvo bio je Nikolas Terbo (rođeni Nikola Trbojević), Angelinin sin, i njegov sin, Vilijem Terbo, koji je radio u svemirskoj i raketnoj industriji u Los Anđelesu, i decenijama čuvao uspomenu na dedu kog nikad nije zvao „veliki naučnik”, nego jednostavno „deda”. Vilijem je umro 2018, u osamdeset devetoj godini, poslednji član porodice koji je lično poznavao Nikolu Teslu, srevši ga kao dečak.

Tesla se nikad nije oženio, nikad nije ostavio sopstveno dete. Ali iskra koju je nosio nije nestala s njim, samo je otišla drugim putem, kroz sestrine sinove i unuke, do raketne industrije, do automobilskih patenata, do čoveka koji je, decenijama posle Tesline smrti, i dalje pričao svetu o dedi koga je lično upoznao.

Foto obrada/dorada: D. Madjerčić
Za portal Rasejanje.info Dušan Madjerčić – https://www.patreon.com/DukeNiko