Vesti

CENTAR LONDONA ZAMENIO SOMBOROM: Mark je u Srbiju stigao u vreme najgore inflacije, a evo šta ga je osvojilo da se preseli i ostane 30 godina! (VIDEO)

29. avgust 2026.

Kada je Mark prvi put stigao u Srbiju, zemlja je prolazila kroz jedan od najtežih perioda svoje novije istorije. Bila je 1994. godina, vreme sankcija, nestašica, praznih prodavnica i gotovo nestvarne inflacije. Za čoveka koji je dolazio iz centra Londona, gde je svakodnevni život izgledao potpuno drugačije, prvi susret sa Srbijom bio je šok.

Ipak, upravo tada se dogodilo nešto zbog čega će se ovoj zemlji vraćati više od tri decenije.

Nisu ga osvojile znamenitosti niti ono što je mogao da kupi jer se tada malo toga moglo kupiti. Osvojili su ga ljudi.

Danas Mark živi u Somboru sa suprugom Srpkinjom. U Velikoj Britaniji vodio je nekoliko restorana i bavio se razvojem veb-tehnologija, dok danas razvija posao povezan sa veštačkom inteligencijom, a slobodno vreme posvećuje slikanju.

Srbija je, međutim, u njegov život ušla mnogo ranije.

Ljubav ga je 1994. dovela u Sombor

Sve je počelo kada je upoznao buduću suprugu, devojku iz Sombora.

„Vrlo brzo sam se zaljubio u prelepu i inteligentnu mladu ženu iz Sombora. Naravno, onda sam morao da dođem u Sombor i upoznam porodicu“, priseća se.

Tako je 1994. prvi put stigao u Srbiju.

Ono što je zatekao teško je mogao da uporedi sa životom koji je poznavao u Londonu.

Prema njegovom sećanju, posledice sankcija osećale su se na svakom koraku. Goriva gotovo da nije bilo, nemačka marka bila je glavna valuta u svakodnevnim transakcijama, a proizvodi koji su za nekoga u Londonu predstavljali običnu svakodnevicu u Srbiji su mogli da budu luksuz.

„Došao sam iz centralnog Londona, gde je sve dostupno i gde stalno nešto možete da kupite. Ovde je, na primer, kafa bila luksuz. Kada biste dolazili, ljudi bi vam govorili: ‘Donesi Neskafe.’“

Posebno mu je ostala urezana slika jedne velike prodavnice u Somboru.

Nekada je, kaže, bila mesto gde su se prodavali nameštaj, obuća i najrazličitija roba. Kada je on ušao, prostor je bio gotovo potpuno prazan.

„Bio je jedan frižider, jedna sofa i jedan par cipela u izlogu“, kaže.

Na glavnom trgu ljudi su menjali dinare za nemačke marke, a gorivo se pretakalo iz kanistera i prodavalo praktično na ulici.

„BBC snimaj ovo“

Mark je u Srbiju poneo veliku kameru, kakve su početkom devedesetih još bile uobičajene.

Čim bi ga ljudi videli kako snima, često bi ga, priseća se, u šali ili sasvim ozbiljno doživljavali kao stranog novinara.

„Govorili su mi: ‘BBC, snimaj ovo, snimaj ovo.’“

Tako je kamerom beležio ljude koji su presipali benzin i dizel iz kanistera, menjali novac i pokušavali da organizuju svakodnevni život u okolnostima koje su njemu izgledale gotovo neverovatno.

Snimke i dalje čuva u Velikoj Britaniji.

Godinama govori sebi da će ih jednog dana pregledati, montirati i sačuvati kao celinu, jer je svestan da su danas mnogo vredniji nego u trenutku kada ih je napravio.

Ali ono što je najviše fotografisao i posmatrao nisu bile samo nestašice.

Privukli su ga gradovi, arhitektura i, pre svega, ponašanje ljudi.

„Nisu imali mnogo ali bi vam dali sve što imaju“

Najdublji utisak na njega ostavila je gostoljubivost.

„Ljudi nisu imali mnogo. To se jasno videlo. Ali ono što su imali, dali bi vam, čak i ako je to bilo poslednje.“

Jednog događaja iz 1994. godine se i danas posebno seća.

Mladić koga je upoznao pozvao ga je kod sebe na piće. Kada su seli u njegovom stanu, domaćin mu je ponudio ono malo što je imao, dok je sebi sipao samo čašu vode.

Mark ga je pitao zašto i on ne uzme isto.

Odgovor je bio jednostavan – nije ostalo više.

Gostu je dao poslednje.

„To je velikodušnost. Prava velikodušnost“, kaže Mark.

Upravo su takvi trenuci promenili njegov odnos prema Srbiji.

„Bila su to veoma teška vremena za ljude ovde, ali ono što se moglo videti jeste kako se ljudi drže zajedno i pomažu jedni drugima. Od tada sam se zaljubio u ovu zemlju i njene ljude.“

PROČITAJTE VIŠE:

Posle tri decenije ovde, oseća se kao Srbin

Tokom više od tri decenije Mark je neprestano dolazio u Srbiju, a pre nekoliko godina odlučio je da se ovde i trajno nastani.

Kaže da danas oseća snažnu povezanost sa Srbima.

Jedna od stvari koje su mu od početka bile bliske jeste humor.

„Srbi imaju veoma sličan smisao za humor kao Englezi. Možemo međusobno da se zadirkujemo i šalimo.“

Zbog toga ga, kaže, uopšte nije iznenadilo kada je shvatio koliko su u Srbiji popularne britanske serije.

Gotovo svaki novi razgovor ubrzo bi stigao do „Mućki“ (Only Fools and Horses), a zatim do Montija Pajtona i „Crne Guje“.

Porodica ovde još nešto znači

Što je više upoznavao Srbiju, to je više primećivao kreativnost ljudi i njihov odnos prema porodici i zajednici.

„Ovde postoji porodična orijentacija koju imaju Srbi. Tako bi trebalo da bude. Tako je nekada bilo i u Velikoj Britaniji.“

U Britaniji se, kaže, društvo promenilo do te mere da ljudi često više ni ne poznaju svoje komšije.

U Somboru je doživeo sasvim suprotnu situaciju.

Jedan od trenutaka kada je shvatio da je zaista postao deo lokalne sredine dogodio se na pijaci.

„Ljudi su mi rekli: ‘Dobar dan, komšija.’ To što su me nazvali komšijom bilo mi je neverovatno. Osetio sam da sam prihvaćen kao njihov sused.“

Ta reč mu je, međutim, u početku napravila malu zabunu.

Dok još nije dobro poznavao srpski jezik, stalno je slušao kako ljudi jedni druge oslovljavaju sa „komšija“.

Mislio je da je to nečije ime.

„Onda sam čuo kako istu reč koriste i za ženu iz susedstva i pitao suprugu: ‘Jesu li nešto pomešali?’ Ona me je pogledala i rekla: ‘Da li stvarno misliš da se čovek zove Komšija?’“

Tek tada mu je objasnila šta ta reč znači.

Danas mu je upravo „komšija“ jedna od reči koje najbolje opisuju ono što voli u životu u Srbiji.

U Srbiji video ogromnu snagu

Kada govori o svom prvom dolasku, Mark kaže da nema samo jednu uspomenu koju bi mogao da izdvoji.

Za njega je upečatljiv bio čitav način na koji su ljudi funkcionisali u zemlji koja je prolazila kroz ozbiljnu krizu.

„Postojala je nevolja, ali kao da je ljudi nisu pokazivali svima. Imali su neku snagu.“

U kafanama je prvi put slušao narodnu muziku koju nikada ranije nije čuo. Razgovarao je sa ljudima koji su prošli kroz rat i veoma teške životne situacije, ali je primećivao da su i dalje pokušavali da žive normalno, da se druže, šale i pomažu jedni drugima.

Mark kaže da je oduvek voleo da posmatra ljude.

Da sedne uz kafu, gleda šta se oko njega događa i prati kako se ljudi odnose jedni prema drugima.

U Srbiji je upravo kroz takve male prizore video nešto što ga je zadržalo mnogo duže nego što je mogao da očekuje kada je prvi put došao 1994. godine.

Srbi moraju više da veruju u sebe

Posle svih tih godina Mark smatra da postoji jedna stvar koju ljudi u Srbiji često ne prepoznaju – sopstveni potencijal.

Njegov utisak je da Srbi umeju da potcene sebe i ono što mogu da naprave.

„Ljudi ovde moraju da procene koliko veruju u sebe, jer su među najsposobnijim ljudima u Evropi“, poručuje.

Njegov pogled na Srbiju zato nije nastao tokom turističkog putovanja niti posle nekoliko nedelja provedenih u zemlji.

Formirao se tokom više od tri decenije – od praznih prodavnica i nemačkih maraka na ulicama devedesetih, preko porodičnih okupljanja i kafana, pa sve do trenutka kada ga je neko na somborskoj pijaci prvi put nazvao „komšijom“.

Za njega je upravo tada možda i definitivno prestao da bude samo Englez koji dolazi u Srbiju.

Postao je njen komšija.